„Све се променило, само је клупа остала иста.“. Био је закључак једног опуштеног разговора између три мајке чија су деца ђаци прваци.
Анализирајмо.
Од зелених, прљавих и замазаних табли добили смо беле, чистије, на којима се неупоредиво боље види шта је написано. Неки су добили чак и оне интерактивне.
Од сувопарних књига добили смо предивне, графички, методски феноменално урађене уџбенике.
Од фронталног рада где се наставник обраћа свима на исти начин добили смо један углавном индивидуални приступ где се наставник обраћа сваком ученику посебно у складу са његовим могућностима покушавајући, кад год за то има времена, да добије повратну информацију од сваког ученика понаособ. Нарочито од оних који би да не прате шта се дешава на часу па су окупирани неким њима занимљивијим садржајем.
То су једине три промене на боље које сам ја уочила. Промена на горе има много више. Овде ћу мало да генерализујем коментаришући већину, не све наравно. Још постоје поштени и скромни људи али су малобројни.
Од родитеља који је за лоше оцене и лоше понашање одговорност видео у себи и детету, добили смо једног дрчног и свезнајућег родитеља коме су сви други криви за незнање и неваспитање његовог детета, осим њега и самог детета.
Од скромног родитеља добили смо једног нереално амбициозног који жели да му дете не буде ништа мање него академик и због тога га уписује на гомилу активности, још у раном предшколском узрасту. Лично сматрам да, ако дете жели једна је сасвим довољна.
Од скромног и мирног ученика добили смо гомилу уображене и размажене деце која дођу кући и жале се на учитељицу. Размажени се жале како „је друге хвалила а њих није па их је то повредило“ или „је увек питала неког другог а њих није“. Па су се још увредили што их није пустила да отпевају нешто пред разредом…
Од строгог, праведног и ауторитативног наставника, у чије знање и методе нико није сумњао ни коментарисао добили смо сујетног егоманијака који поред веома израженог мањка осећаја за правду има амбицију да буде најбољи наставник у школи, у граду па и шире.
Када сам се опредељивала за факултет и занимање волела сам и људе и децу и математику и сви су ми били добри. Након 15 година рада и неколико „бекстава“ на породиљско, могу да кажем да сада мање волим математику и децу а неке људе не волим уопште. То баш и нису људи. Чак и животиње имају осећај припадности чопору.
Колективи школа, нажалост имају све мање добрих људи. Колективи школа би требало да функционишу као један тим који се међусобно допуњује, штити, поштује и воли. А насупрот томе ми имамо једну сурову борбу сујетних људи који газе оне тихе и повучене јер су убеђени да су бољи наставници од њих. И говоре лоше о колегама пред родитељима, а веома често и пред ученицима. И сама сам била сведок таквих ситуација и могу да наведем на десетине примера али не желим да неке колеге који би се препознали повредим.
На крају ћу рећи – свесни смо ми колико је свет и друштво (чопор егоманијака) у коме живимо разорило све системе вредности па и школски. Али ћу ипак реци да смо за насталу ситуацију сами криви. Лично ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они… Сви смо криви јер смо престали да у људима видимо оно добро, а не увек оно лоше. Почели смо више да мрзимо уместо да осећамо љубав и емпатију. Увек нам је за све крив неко други а не ми сами.
Колико често питамо себе: где сам ја погрешио, па се то десило? Постали смо егоманијаци, и од деце правимо егоманијаке. А не мора и не би смело да буде тако.
Аутор: Оливера Максимовић, дипломирани математичар