Лик и дело светог Саве (примери састава)

26 јануара, 2021

Драги ученици,

Пред вама се налазе два састава о Светом Сави који имају за циљ да вас подстакну и мотивишу како бисте пустили машти на вољу и расписали се. Не заборавите да сваком писменом саставу дајете свој лични печат и на тај начин градите свој стил писања. У недостатку инспирације можете прочитати неки од већ написаних радова, како бисте добили идеју, а затим своје мисли успешно пренели на папир.

Желимо вам СРЕЋАН РАД!

Foto: Canva

Лик и дело Светог Саве

Колико би само могло да се пише о лику и делу Светог Саве и да опет остане нешто недоречено. Све што смо учили или прочитали о Светом Сави су чињенице, али наш субјективни осећај је нешто посебно. Сваке године чини ми се да са мојим одрастањем моја размишљања о Светом Сави постају све јаснија. Како растем и сазревам тако постајем све више заинтересован да анализирам дела и поступке младог Растка Немањића. Да их сагледам из неког свог угла.

Знам да је Свети Сава био први српски архиепископ и просветитељ. Знам да је отварао болнице и школе и да је заједно са оцем подизао велике задужбине.

Не могу, а да се не запитам шта је то што му је била покретачка снага? Колико је велика била љубав према Богу и монашком животу када је одлучно напустио све овоземаљске благодети. Могао је да живи као размажени принц, јер је син имућних родитеља. Могао је да хода утабаним стазама, али није хтео. Његове жеље су биле другачије. Ишао је ка свом циљу, путем који је сам крчио.

Размишљам да ли је некада умео да буде неодлучан? Да ли се бар на трен поколебао када је кренуо са монасима на Свету Гору? Сигуран сам да није. Уверен сам, чак и ако су му каткад навирале такве мисли, успевао је да их одагна. Мислим да их је терао од себе снагом воље и јачином вере.

Питам се само да ли бих се ја или неко од мојих другара упустио у такав подухват? Сигуран сам да не би.

Ретки су такви људи као што је био Растко Немањић. Он је од детињства имао циљ  коме је тежио и ништа није могло да га поколеба.

Ми чак не знамо ни шта бисмо волели да постанемо када одрастемо. Да ли јутјубери, банкари, професори… Жеље нам се мењају из дана у дан. Не познајем баш никог ко је толико одлучан у својим намерама и ко упорно иде ка циљу. Знам да је упорност пресудна за успех, али исто тако сам сигуран да је млади Растко био одабран. То је привилегија, дар од Бога.

Млади Растко није био заинтересован за световни живот. Није видео никакво задовољство у богатству и лагодном животу. Предност је давао духовном животу, верујући да свако од нас има духовне очи, али да их не држимо сви отворене.

Свети Сава нас својим примером учи да свет треба гледати духовним очима. И сам чврсто верујем да свако од нас има духовне, невидљиве очи. Питам се само, умемо ли сви да их користимо?

Нисам баш сигуран. Када бисмо мало више посматрали свет духовним очима међу нама не би било гладних и сиромашних.

Можда је баш данас прави тренутак да се пробудимо и прихватимо све оно чему нас је Свети Сава учио својим делима. Материјално богатство је пролазно. Духовно богатство је оно што носимо увек са собом, било где да кренемо. Духовно богатство је нераскидиви део нас, са којим растемо и ходамо даље кроз живот.

Ако смо заиста поносни потомци Светог Саве, онда бисмо то требали доказати не само речима, већ и делима. Свети Сава нам је уткао пут. Наше је само да доследно корачамо њиме.

**************************************************************

Свети Сава – од принца до светитеља

„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

на капији затвореној  Светогорског манастира…“

Слушајући стихове ове дивне песме мислима покушавам да дочарам неко давно време. Време о коме сам много слушала, много читала. Размишљам о животу Стефана Немање и кнегиње Ане. О њиховој радости што су изродили синове, наследнике. О њиховој жељи да их одгаје, васпитају и сваком од њих тројице дају део земље којом ће управљати. Одгајајући их нису ни слутили да се њиховим плановима ни најмање не радује најмлађи син Растко.

Растко је највећи део времена проводио дружећи се са књигама. Занимало га је све што је очима невидљиво, а срцу блиско. Није био опчињен богатством. Од малена је сматрао да је све материјално на овом свету пролазно. Духовни свет и духовне стазе су биле његов пут.

Упутио се са монасима на Свету Гору желећи да се замонаши. Збацио је са себе сав терет световног живота и пригрлио духовни живот, жељан знања. Младог Растка нису поколебале мајчине сузе и очеве молбе да се врати, јер дубоко у себи је знао да је донео исправну одлуку. Слушао је глас своје душе, а душа је непогрешиви показатељ.

Замишљам седог игумана како отвара тешка манастирска врата и са чуђењем гледа у нејако, преморено дете. Да ли су његове намере биле да Растка прихвати као сваког путника намерника или је одмах уочио његову одлучност да се придружи монасима?

„Ал је крепка воља моја, што ме ноћас вама води

да посветим живот роду, отаџбини и слободи…“

Стихови и даље допиру до мене помажући ми да се нит мојих мисли не прекине.

Примивши монашки постриг млади Растко доби име Сава и још преданије се посвети Богу, вери и молитви. Саветовао је и учио народ имајући разумевање за свакога. Његова реч је била и лек и молитва а његови мудри савети су допирали до сваког ко је желео да их чује и прихвати. Отварао је болнице и школе, мирио посвађане, био је на страни убогих и сиромашних, тврдећи да су богати духом. Колико вере и искрене љубави према Богу је имао млади Растко када је са одушевљењем царске дворе заменио за монашку келију. Сава је био духовник, исцелитељ, учитељ и просветитељ.

Замишљам блажено лице његових родитеља чије је срце након туге и неверице  испунио понос. Колико ли су тек они били срећни и поносни, јер успех и срећа свог детета су далеко већи и дражи од сопствене среће.

И пре него што утонем у сан, мислима стижем у пространи хол своје школе присећајући се прошлогодишње школске славе. Било је тако свечано и отмено. У сваком кутку школе се осећао празнични дух док је са разгласа допирала  Светосавска химна. Поносни потомци Светог Саве су излазили на бину рецитујући и верујући да ће сваки изговорени стих допрети до светитеља.

Ове године ће бити нешто другачије. Пандемија се увукла у сваки сегмент нашег живота и према њој се управљамо. То нас свакако неће спречити да без приредбе са молитвом у срцу обележимо школску славу.

Сигурна сам да ће свака реч, сваки стих упућен из срца стићи баш тамо где треба. До Светог Саве који ће поносно гледати на нас, заједно са својим родитељима Анастасијом и Симеоном.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама