Дечји песник Љубивоје Ршумовић у Врању говорио о свом „рецепту“ за срећно детињство. Зашто је одрастање на селу, посебно данас, постало истинска привилегија.
Један од највећих српских песника, Љубивоје Ршумовић – размишљајући о савременим технологијама и њиховим утицајима на децу, о породици као стубу развоја детета и о томе колико је важно да песници буду међу ученицима – сматра да малишане не треба одвраћати од телевизије и рачунара, те не скрива уверење да је срећно детињство постало својеврсна привилегија оних на селу.
– Породица је најважнија и најбитнија, зато што се личност човека формира до треће године. Тако каже др Владета Јеротић, а не ја… До пете године, дете у градовима је обично препуштено најпре родитељима, па онда васпитачима. На селу су то, по правилу, отац и мајка, па је на њима велика одговорност – сматра Ршумовић.
У данашње време, међутим, управо су родитељи притиснути бригама…
– Нажалост, ту су и глупости које виде на телевизији, нарочито током скупштинских преноса, а том заглупљивању народа изложена су и деца. То је лоша страна технологије, мада су компјутери и телефони корисни, те имају своје место и на селу. Ван градова, међутим, малишани добијају обавезе од малих ногу и не могу стално да буље у таблет и гледају цртане филмове – вели песник који је недавно, у оквиру Књижевне колоније, гостовао у Врању.
Гoворећи о разлици између одрастања у селу и граду, песник, који је и сам одрастао у руралној средини, вели: – Деца на селу су повлашћенија. Тамо се рађају људи, а у градовима – кућни љубимци!
Током дружења са малишанима, многа деца су била одушевљена чињеницом да виде „правог“ песника, па су желела да с њим разговарају, фотографишу се…
– Ти сусрети ми много значе, мада верујем да су за њих драгоценији. Шта бих ја дао да сам лично упознао Бранка Ћопића, којег сам „знао“ преко његових дела. То је незаменљиво… Својевремено сам предлагао министру просвете да нас 12 писаца, међу којима би били Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Драган Лукић… прими у радни однос, да нам обезбеди плате у Министарству, па да нам радна обавеза буде да у свакој школи која има неку годишњицу или нас позове без неког нарочитог повода одржимо литерарни час – присећа се Ршумовић.
Нажалост, то није прихваћено, па зато има школа у које песничка нога никада није крочила, а нису тако ретке ни куће у којима нема баш ниједне књиге…
Извор: novosti.rs