Говор је примарно средство комуникације путем којег откривамо свет и најчешће први знак за узбуну уколико се не развија очекиваним темпом.
Такође, значај невербалног понашања јасан је већ у првим месецима бебиног живота а да употреба геста допуњује комуникацију очигледно је када од двогодишњака уместо: „Довиђења видимо се касније!“ можемо очекивати једноставно: „Па-па“ уз махање.
Међутим, за разлику од типичног развоја када се вербална комуникација развија упоредо са невербалном, код неке деце са развојним сметњама или телесним ограничењима она има сасвим другачији ток.
Очекивања родитеља су неретко усмерена искључиво на проговарање и у тој трци понекад запоставе чињеницу да је циљ логопедског третмана научити дете да комуницира. Уколико се усмени говор није развио до седме године или је пак веома сиромашан, оправдано је стимулисати алтернативне канале како би се смањила фрустрација, задовољиле основне потребе и развили пуни потенцијали.
Многа деца из аутистичног спектра неће моћи речима да искажу своје жеље али су веома успешни у комуницирању картицама или на неки други начин.
Технолошки напредак утицао је и на развој дигиталних комуникатора и других помагала. Већина асистивних средстава може се наћи и на нашем тржишту и логопеди их свакодневно користе у практичном раду.
Некој деци, једноставно, говор није природан начин комуникације а тим родитељ/логопед мора поштовати индивидуалне карактеристике детета и сходно томе прилагодити циљеве свог деловања.
Аутор: Весна Јеринић, дипл. дефектолог-логопед, део тима ABC дете.