Ma neka je on meni fin čitave godine, a taj jedan dan ću preživeti

8 marta, 2017

Dođe i taj 8. mart. Kako doš’o, tako proš’o.

Hoćete iskreno? Moje mišljenje? Ne bih vam preporučila, al’ ako insistirate… Nemojte posle da bude da vas nisam upozorila.
Ako ćemo da pričamo o istoriji i o značaju same ideje proslave ovog Dana žena i ženskih prava, slažem se da su ideje bile prave i vredne borbe: za ekonomsku, socijalnu i političku ravnopravnost žena sa muškarcima, pravo na rad, obrazovanje, pravo glasa…

Žene su se nekada davno pobunile protiv gotovo ropskog položaja u porodici i društvu. Borile su se i izborile, za sebe i za nas. Kažu za ravnopravnost.

E sad ja vas pitam, ko je tu ravnopravan i sa kim? Mislim da muškarci nisu i nikada neće biti ravnopravni sa nama. Dobile smo ravnopravan status i malo preko toga. Radimo sve što rade oni, ali i više od toga.

Muškarac, kao „glava porodice“, ide na posao, zarađuje „hleb naš nasušni“, a kad stigne kući, očekuje topao ručak, opran i opeglan veš, dečicu čistu i situ i mir i tišinu kad on legne da odmori od izdržavanja porodice.

Žena, kao „vrat porodice“, takođe ide na posao, zarađuje „hleb naš nasušni“, a kad stigne kući, mora da pripremi mužu topao ručak, opere i opegla veš, dečicu namiri i pobrine se da ne lupaju i ne vrište dok otac familije odmara od izdržavanja porodice.

Kada će muškarci biti ravnopravni sa ženama, pa podeliti kućne poslove sa nama. Zapravo, podela poslova na muške i ženske još uvek postoji samo u kući. Za ravnopravnost na poslovima van kuće smo se davno izborile. Sve što može muškarac, može i žena… Al’ sve što u kući može žena, to muškarac ne može, niti mora. Sve su to ženski poslovi.

Ako se i nađe po neki, izrod ili izuzetak, zavisi iz kog ugla gledate, takav uglavnom, ni pod pretnjom večnim mukama, neće priznati da u kući radi sve ono što radi. Pa nije valjda papučić?

Nekad se govorilo „Ko o čemu, muškarci o vojsci, žene o porođaju…“ I tu smo ih prešišale. Žene će i u vojsku, al’ muškarac na porođaj nikad. Samim tim, kako rodile, tako i odgajaju. Otac je tu da se diči potomcima, a majka da im pere ukakanu guzu i dežura noćima kada imaju temperaturu.

Muškarci imaju pravo slobodnog kretanja, druženja s prijateljima, po kafanama, sportsko-rekreativnim centrima, kladionicama… Neke žene godinama ne izađu iz kuće, osim na posao, dok im deca ne odrastu, ili večito vodaju decu sa sobom.
Ma šta nam fali… Mi smo jake i izdržljive. I bolesne idemo na posao, ispraćamo i dočekujemo decu, kuću držimo na svojim plećima. A oni? S prvom kijavicom legnu u krevet i „umiru“. Dođe ti da počneš da „spremaš šta nemaš“.

Htele smo ravnopravnost, emancipaciju, feminizam? Dobile smo… Pravo da same plaćamo svoje račune, otvaramo i zatvaramo vrata, primičemo stolicu, navlačimo kaput… Ako me razumete. I onda se zapitate kako se desilo da džentlmeni izumru, misterija ravna nestanku dinosaurusa. A odgovor je vrlo jednostavan – mi smo ih uništile, dokazujući im da su nepotrebni, kao slepo crevo.

I onda dođe taj famozni 8. mart. Mislim na onaj jedan od dva-tri dana u godini (drugi vam je rođendan, a treći bi mogla biti godišnjica) kada muževi pokušavaju da smisle kako da se operu za sve ono nekorektno ponašanje tokom čitave godine, pa često smisle i kupe upravo ono što vam ne treba. A vi ne želeći da ih razočarate (važna je namera i pažnja i ljubav), pravite se da vam je upravo to u životu nedostajalo. (Strašno me nervira što se i ovaj praznik, poput mnogih drugih u ovom potrošačkom društvu, pretvorio u trku za obrtanje velikih količina novca.)

Kod nekih na 8. mart padne i po neki buket cveća. To bi bilo sasvim u redu, da 9. ne padne i po neki šamar. O takvima neću ni da trošim reči…

Uglavnom, drage moje, ako pažnje nema 364 dana, ni taj jedan neće puno popraviti.

Hajde da se borimo da opet budemo slabe i nemoćne, da tražimo pomoć od muškaraca, kada nam je potrebna, da ih naučimo da bez njih ništa raditi ne možemo, da moraju uvek da nam se nađu pri ruci. Možda uspemo da im izbijemo iz glave to da smo jake i sposobne za sve. Možda se opet osete potrebnima, jer… mi smo njih načinile takvima kakvi su.

PS. Jasno je da malo karikiram, ali ima istine u ovim ženskim pričama…

PPS. Ostavila sam juče ujutru mužu poruku na stolu: „Nemoj nam ništa kupovati. Ćere i ja smo se dogovorile šta da kupimo sebi.“ Kako zašto? Pa i ja zarađujem u ovoj kući, ne želim da se novac uludo baca, na kojekakve „prigodne“ poklone ili saksije cveća, koje će uvenutu dok kažeš „proš’o osmi mart“.

PPS: Ma neka je on meni fin čitave godine, a taj jedan dan ću preživeti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama