„Ма оно само тражи пажњу“, „Размажено је, све му дозвољавају“, „Он мора да је увек у центру пажње“ и сличне реченице можемо чути када су у питању нека деца. Оно на шта нас је Фројд почетком прошлог века упозоравао данас је све чешће – деца су гладна љубави.
Уврежено је мишљење да ако деци све дајеш она ће постати размажена, што и јесте тако само ако се дода: све осим љубави! Онда ће је тражити на све начине а најчешће ће добијати материјалне ствари уместо тога, таблете и телефоне, слаткише и играчке и неће се тиме заситити него ће тражити све више и више јер је све мање и мање вољено. Када деца не добију љубави (загрљај, утеху, похвалу, прича, заинтересованост за њихов дан, време, интересовања, провођење времена заједно, објашњавање својих осећања и света око њих) онда када им је потребна и када је траже, тражиће је много више и учесталије.
Парадоксално, одрашће у оне људе за које ће многи рећи да су жељни пажње, жељни да им се други диве и да им показују наклоност закључујући да су их родитељи превише љуљали, мазили и пазили, а управо је супротно. Родитељи нису обраћали пажњу на стварне потребе детета, на њега као на личност у настајању, као на мислеће биће, као на неког ко је ту, стваран и присутан…
Извор: Мојпсихолог