Од школске 2027/28. године ученици првог разреда гимназије, као и првог и петог разреда основне школе, требало би да наставу похађају по новим програмима – шта то значи?
Паралелно са тим, најављена је и примена нових националних уџбеника за те разреде у истој школској години, пише НИН.
Уз ове новине, министар просвете Дејан Вук Станковић најавио је могућност скраћења школских часова на 30 минута, али и ширење програма обогаћеног једносменског рада у свим основним школама. Истовремено, премијер Ђуро Мацут истакао је да средњошколско образовање није адекватно, те су, како тврди, нужне промене и на том нивоу.
Још се са сигурношћу и не зна да ли ће ученици прву годину гимназије похађати по новим програмима од школске 2027/28. године или од наредне. У измењеном Правилнику који је објављен 2. децембра 2025. године пише да примена креће од следеће школске године, али то би се косило са годином за коју су најављени национални уџбеници, па је претпоставка да ће промене крећу од 2027/28. Измене Закона о уџбеницима у Скупштини Србије усвојене су, такође, 2. децембра прошле године.
Уместо шест националних уџбеника како је испрва стајало у Предлогу ових Измена, посланици су тада изгласали увођење само два (из историје и географије), јер је текст у међувремену промењен амандманима. Измене су, заједно са још 57 законских предлога, усвојене без скупштинске дебате. Критичари су углавном истицали да је јавност остављена без одговора на кључна питања о разлозима за увођење уџбеника од „националног значаја“ и да је читава ствар спроведена без стварне јавне расправе. У питање се, такође, доводио и тајминг.
Слична прашина се у јавности недавно подигла око најаве могућности да се школски часови скрате на 30 минута, уз образложење да данашњи ђаци немају концентрацију за 45. Осим запажања да скраћењем часова не може да се реши проблем смањене пажње, критикован је и начин на који је јавности представљен овај предлог. Јер, више је личио на идеју која се проверава кроз медије, него као део промишљене образовне политике. Сетимо се и државне матуре, својевремено најављиване као једна од најважнијих реформи у просвети. Иако представљана као нешто што би из темеља требало да промени систем оцењивања и уписа на факултете, након вишеструких померања рокова ова тема готово да је пала у заборав.
А управо у таквом приступу и лежи проблем, јер не улива поверење да надлежни знају у ком правцу желе да образовни систем иде.
Шта би могле да донесу новине у програмима?
Говорећи о новинама у програмима од школске 2027/28. године, професор историје и председник удружења Еду форума Александар Марков за НИН истиче да су упознати са променама које су, како каже, биле очекиване с обзиром на увођење националних уџбеника. Промене у програмима се зато, додаје он, највише очекују у домену предмета за које се везују нови уџбеници. Упитан о томе шта се конкретно мења, Марков одговара да је за сада све на бази претпоставики, будући да је доста тога „обавијено велом тајне“.
„Ранијих година када се мењао програм се ишло сукцесивно са изменама. Не знам да ли ће тако ићи и сада“, указује он.
Марков сматра да, с обзиром на начин на који се најављују и уводе новине у образовни систем, делује да се одлуке доносе ад хоц, неретко у зависности од друштвено-политичког тренутка.
„О националним уџбеницима се, на пример, говорило дуго, али су нагло и на брзину убачени у контексту друштвених дешавања прошле године. Без скупштинске расправе и консултације са наставницима, што би било најприродније и најважније. И нови програми се раде на нивоу надлежних тела при Министарству просвете. Што у основи и јесте нормално, али би било потпуно природно да наставници буду више консултовани, као људи који раде са ђацима и налазе се у учионици“, предочава Марков.
Јер, каже он, стиче се утисак да се програмима баве људи из администрације. Додаје да је свестан да онај ко води ресор има последњу реч, али да је неопходно укључити све актере уколико се тежи квалитету.
„Наравно, постоје колеге при Заводу за унапређивање образовања и васпитања које имају претходно искуство у учионици. Али када се раде овако крупне промене, онда је неопходно уз то добити и повратну информацију од наставника. И све то спустити на нижи ниво. Уместо што се нешто намеће, као што је сада случај. Тиме би и наставници били мотивисанији, знајући да су се за нешто питали и на неки начин допринели промени“, истиче Марков.
У овом тренутку, сматра Марков, то није пут којим се иде.
На питање одакле би у Србији требало да се крене са реформама у области образовања, Марков каже да је апсолутно сагласан да је неопходно ревидирати наставне програме. Али, додаје, једини начин да се тако нешто уради квалитетно, јесте сарадња са наставницима.
Истиче да је, осим програма, неопходно омогућити већа издвајања за образовање, која би унапредила техничке капацитет школа.
„Не говорим о платама наставника, јер оне нису пресудне. Већ о условима рада. У неким школама имамо преко 30 ученика у школама које су популарне, ту напросто не може да се ради“, оцењује он.
Након измене програма би требало посветити се систему оцењивања који је, сматра Марков, у Србији остао у „давној прошлости“. Према његовим речима, тренутни систем оцењивања не одговара ни потребама тржишта, ни контексту у коме се деца образују.