Nova školska godina je tu, a nakon što se prethodna završila izuzetno burno, učinilo nam se da je vreme da našu rubriku ”Mi vas pitamo” oživimo. Ona je, nekako spontano, u jeku protesta i obustave nastave u školama prepustila mesto važnijim temama. Ipak, sada je trenutak da se glas nastavnika ponovo čuje.
Nakon niza turbulentnih (što bi u ovom slučaju mogao biti eufemizam) godina u školama, od onih koje je donela korona i onlajn nastava, preko tragedije u Ribnikaru koja nas je zauvek promenila, sve do studentskih protesta i obustava nastave u gotovo svim gimnazijama i stručnim školama u zemlji, ali i.u velikom broju osnovnih škola, ne možemo da se ne zapitamo – šta nas čeka 1. septembra? Jesmo li spremni? Jesmo li se promenili?
Zato smo odlučili da to pitamo nastavnike, a prva koja nam je odgovorila je Maja Radović, nastavnica srpskog jezika i književnosti u OŠ ”Jovan Miodragović” u Beogradu.
Deluje da su poslednje godine za srpsku prosvetu izuzetno burne. Od 2023. kao da nismo imali miran i lep završetak tog nastavnog dela školske godine kom smo se zaista mogli radovati. Kako sve to utiče na atmosferu u školi, na nastavnike i učenike?
U srpskoj prosveti je godinama burno. Rekla bih da ne postoji generacija koja nije prošla kroz neki turbulentni period tokom svog školovanja, a kada to kažem, mislim na probleme koji sežu decenijama unazad. Dovoljno je da pogledamo poslednju generaciju i izazove kroz koje je prošla – onlajn nastava tokom korone, pokušaj stabilizacije, tragedija u Ribnikaru koja je zauvek promenila predstavu o školi kao sigurnom mestu, vanredni prekidi školske godine. Dodala bih i obustavu nastave kao poslednji vid borbe i načina da se skrene pažnja na probleme čijim upornim nerešavanjem i ignorisanjem, prosveta zapada u sve teži položaj. Generacija koja je sve ovo prošla, školu može doživljavati isključivo kao jedno nestabilno mesto u kojem ništa nije izvesno i vrlo malo toga je garantovano. Na stranu vanredne okolnosti koje su ovome doprinele, u velikoj meri to je nebriga ili formalna briga samo na papiru za sektor od kojeg zavisi budućnost svake zemlje.
Znate šta je znak da smo u velikoj opasnosti? Kad čujete – Pa šta, tako smo i mi, pa šta nam fali! Pokazalo se da nam fali i previše toga.
Da li nas je sve što se u školama događa na neki način promenilo?
Apsolutno. U Srbiji ima oko osamsto hiljada učenika i oko sto hiljada prosvetnih radnika, dodajte na spisak porodice svih navedenih u lancu i dobićete sistem od polovine građana ove zemlje na koje direktno utiče sve ono što se u školama događa. Kao što sam rekla, svi mi od 2023. školu posmatramo na potpuno drugačiji način, a nakon događaja u poslednjih godinu dana, rekla bih da se probudila potreba, da naše škole, obrazovanje generalno, branimo.
Rekla bih da je škola, posle dugog niza godina, makar u svesti dobrog dela društva, povratila svoju zasluženu poziciju, a prosvetni radnici se gledaju sa poštovanjem kakvo oduvek zaslužuju. Ponavljam, pričam o svesti u društvu, ne o tretmanu koji škola ima od onih koji imaju ingerencije nad njom.
Mnogo toga su događaji u školskoj godini za nama doneli. Ipak, ako hoćemo da gledamo i pozitivnu stranu, možemo li reći da se ipak jedinstvo nastavnika i roditelja podiglo na neki novi nivo? Da je nevolja donela razumevanje umesto nepoverenja, podršku umesto osude?
Dogodilo se ono čemu se godinama, bar na papiru, težilo – škola je postala zajednica. Povratilo se međusobno poverenje i poštovanje. Društo se ponovo setilo da školu ne čine zidovi i klupe, nego ljudi, učenici i nastavnici sa stavom, roditelji sa svojom podrškom. Stali su svi zajedno, rame uz rame, a ne na suprotstavnjenim stranama. Dobar deo nastavnika je pokazao da je spreman da rizikuje sve, baš sve, za viši cilj, shvatajući šta je suština, odupirući se pukoj formi, na koju pokušavaju da ih svedu.
Rehabilitovana je uloga škole koja kod svesne većine nije samo čuvaonica dece i mesto gde će se reprodukovati znanje iz udžbenika, već mesto gde deca uče da misle, preispituju, zaključuju, grade i iznose svoje stavove, uče da se slažu ili ne sležu, a da nijedno od ta dva nije za osudu, nego njihovo pravo.
Ono na čemu se radilo godinama, dobilo je svoj oblik u svega nekoliko nedelja, a tu povezasnost, bliskost, otvorenost nisu doneli papiri, nisu doneli protokoli, ni smernice, donela su deca.
Jesu li vas deca i mladi ljudi kojima predajete iznenadili svojim pogledom na sve što se događa? I na koji način?
Mogu da govorim o iskustvima sa svojim đacima koji su danas srednjoškolci i studenti. Pokazalo se da je ustaljena teza – Da današnju omladinu ništa ne zanima – potpuno pogrešna postavljena. To što današnju omladinu ,,ne zanima“ ono što nas zanima ili očekujemo da će ih zanimati, ne znači da ih ne zanima ništa. Pokazalo se da oni odlično znaju šta je to što ih interesuje.
To što im kroz školovanje možda nisu bili važni sibilarizacija, sinus i kosinus, jonske i kovalentne veze, ne znači da nisu zainteresovani za pravdu, istinu, funkcionisanje sistema kojem i sami pripadaju.
I dalje su to ona ista deca koju ,,smarate“ i koja vas gledaju ispod oka, i dalje su to oni isti klinci koji misle da sve znaju najbolje, i dalje su to oni isti mladi ljudi koji zaista veruju da mogu da menjaju svet. Ali između njih i nas postoji jedna bitna razlika – oni se ne mire sa datim stanjem stvari, oni ne pristju na nužno zlo, oni ne izgovaraju – Ćuti, može i gore. Oni glasno kažu šta žele i kako treba da bude. A ono što žele, to i dobiju.
Ali ovde imam jednu važnu napomenu – u društvima u kojima je sistem funkcionalan i institucije rade svoj posao, mladi NE MORAJU da budu zainteresovani za ono što ne bi trebalo da bude njihova briga. Mi smo dozvolili da ovo bude ko zna koja generacija po redu, koja je na svoja pleća preuzela ono što nije trebalo da bude njihovo breme, ono što ne bi trebalo da bude breme uopšte.
Ovim putem želim da im se zahvalim na tome što su pokazali da je sve što smo radili, gledajući njih danas, imalo smisla.
Pred nama je nova školska godina. Kako ćemo u nju ući? Da li možemo od nastavnika kojima je plata oduzeta jer su podržali studentsku borbu očekivati da budu motivisani, da daju svoj maksimum, da podučavaju i da uče kao da se ništa nije dogodilo?
Mislim da je definitivno jasno, naročito nakon poslednjih nekoliko meseci, da plate nisu te koje imaju presudnu ulogu u radu nastavnika. Da je plata ono što nas opredeljuje za poziv nastavnika, nijednog nastavnika više ne bismo imali u školama. Relativno skoro sam čula podatak da prosvetnom radniku, uz redovne troškove života, treba od petnaest do dvadeset godina rada da isplati svoje školovanje, znači, gotovo polovina svog radnog veka. Uz ovakve podatke, kao i poslednji primer kojim su nastavnici, kao gotovo jedini sektor u društvu, pokazali da su spremni i u potpunosti da se odreknu svoje zarade, zarad opšte dobrobiti, a ne lične koristi, potpuno je sekundarno govoriti o platama.
Podsetiću da se nijedan zahtev nije odnosio na materijalni položaj prosvetnih radnika, iako je on krajnje poražavajući i i dalje je, čak i uz najavljena simbolična povećanja, ispod republičkog proseka.
Pravi prosvetni radnik zna da nikada neće biti dovoljno plaćen za sve ono što svojim radom, primerom i stavom daje svojim učenicima, jer nekim se stvarima prosto ne može odrediti cena.
Pravi prosvetni radnik nikada neće stavljati na vagu i meriti koliko će dati svojim učenicima, jer uvek će im pružiti najbolje od sebe. Pravi prosvetni radnik nikad neće zakinuti, niti ,,ućariti“ znanje kojim raspolaže. Da li je neko dobar nastavnik ili ne se izjednačava sa onim da li je neko nastavnik ili nije.
Šta očekujete od 1. septembra?
Bojim se da se na kraju svake školske godine vrlo brzo zaboravi da stiže nova školska godina. Poslednje godine su nas naučile da je sve neizvesno, da se školski kalendar menja u skladu sa nečijom voljom, da se zakoni menjaju preko noći, da mere poboljšanja ostaju samo na papiru. Očekujem i dalje da će glavni nosioci svega dobrog što škola jeste i treba da bude, biti nastavnici, jer naš glavni i osnovni resurs jesu ljudi.
Protekli meseci su doveli i do toga da se prosvetni radnici međusobno upoznaju i povežu na način na koji do sada nisu bili povezani, a to je najveći benefit i najveća snaga sa kojom dočekujemo ovaj 1. septembar. Učvrstila se veza i sa učenicima, a stvorio se i značajan, dugo priželjkivan odnos uzajamnog poverenja i poštovanja sa roditeljima. I ne znam zašto, ali čini mi se da se septembru ove godine svi posebno radujemo. Izgleda da su opet sve oči društva usmerene tamo gde treba da budu – u obrazovanje i školu.