Коментар на текст Школе крију контролне задатке од родитеља
Моје дете које је осми разред је јуче имало четири контролна задатка. Ја нисам видела ниједан, пошто је забрањено да се доносе кући. Према дететовом опису, контролни из биологије и географије био је састављен из отвореног типа задатака, а сви знамо шта то значи за вредновање. И за учење: то значи бубај одговоре напамет. Половина онога што се испитивало на контролном из географије, према мојој анализи дететовог сећања, нема никакве везе са стандардима и предвиђеним исходима за осми разред тог предмета. Дакле, катастрофа. Уместо што просветни радници траже од родитеља да им долазе на ноге са пијаце, било би боље да се позабаве струком.
Такође, уместо што инспекције гледају дневнике и другу документацију, било би боље да стекну увид у неписмене провере знања које наставници сами генеришу. Наравно, проблем је у томе што ни инспекције нису стручне за такав рад. Тако да је то дубок проблем, извор стреса за родитеље и децу и повлађивање наставницима који су најмање стручни у свом послу, а то нико не воли да чује.
Многи прописи које је Министарство донело били би можда и корисни да се у контакту са школом не формализују и не постану додатни камен спотицања. Имате исходе и стандарде, али ваше оцењивање, драге колеге, често нема никакве везе са њима. Такође, већина вас, драге колеге, реално нисте стручни да обликујете ваљану проверу знања. Не знате то да радите. Нису вас учили на факултетима, а богами ни касније. Али вам то нико није рекао, и ви живите у уверењу у сопствену непогрешивост.
У школи нисам била ниједном. Детету сам рекла да су то животне околности са којима ће морати да се носи, да ће морати да се на то навикне и да схвати да ти људи немају довољно воље и знања да му помогну. Да се бори за себе и не одустаје од онога што воли. Да су ти људи и та непријатност и стрес који осећа кад уђе у школу – у његовом животу пролазни. Да се потруди да никада ствари не ради са толиким одсуством елана, воље и ентузијазма за учењенм нових ствари као што то чини већина његових наставника. Плаћамо гомилу приватних часова онима који ту вољу имају, а ми радимо по два посла и збиља немамо времена да одемо ни до те фамозне пијаце, а камоли сваком наставнику на ноге поводом сваког контролног. Дакле, мање прапорци и звонца, а више стручног усавршавања. А оно почиње само једном реченицом: “Ја ово НЕ ЗНАМ да радим. Не знам да направим тест. Не знам да тумачим стандарде како би требало. Нисам феноменалан методичар. Немам развијене компетенције у педагошким односима са децом којој предајем и њиховим родитељима. Не знам баш да комуницирам на нивоу на ком би требало.” Е, одатле почиње поправка. Док то себи не кажемо, нема од тог посла ништа.