Психолог: Дете мора да има право да каже НЕ

25 јануара, 2021

Са психологом Јеленом Марушић разговарали смо о томе на који то начин можемо да препознамо проблем и како с дететом разговарати да би нам показали шта осећају. Рекла нам је неке веома важне ствари, а сада нам објашњава који је то начин и пут васпитања којим треба да идемо да бисмо својој деци били ослонац и да бисмо били сигурни да ће нам увек рећи ако се осећају несрећно, ако их неко повређује или злоставља.

Како каже, важно је упамтити следеће:

– Научите их да мисле својом главом (да промишљају, дају коментаре, критички сагледавају постављањем питања)

Код млађе деце, док гледате заједно цртани филм, причајте о томе шта се дешава, шта је добро а шта лоше и због чега. То важи и за приче које им читате. Што више њихових питања – то боље.

Када заједно приметите неко неприкладно понашање код других питајте их шта су видели како њима то изгледа. Са старијом децом посебно када пролазе кроз пубертет, адолесценцију важно је да родитељи буду отворени за различите теме колико год да су непријатне.

– Да знају да траже за себе оно што другима пружају (поштовање, брига о другима, фер однос…)

Када више пута поновите детету да је безобразно, глупо, дебело, није добро- врло је вероватно да ће поверовати у то. Или ако сте део таквог окружења биће вам нормално на тај начин да комуницирате. Наравно да ће бити људи који ће упућивати овакве увреде, али оно што можемо да урадимо да их оснажимо додатним вештинама.

Техника асертивно делимично слагање се може применити у ситуацијама када нас неко вређа. Прихватамо одговорност за оно шта смо урадили, али не и део који је упућен на личност. На пример:

“Да, нисам научила лекцију, али то не значи да сам глупа;”

“Да, поломила сам играчку али то не значи да сам безобразна.”

У данашњем друштву још је присутно веровање да апсолутна послушност ауторитету мора да постоји. Родитељи верују да строгост значи дисциплину и изградњу карактера. Како да препознају границу која више није здрав ауторитет?

Поверење је нешто што се гради годинама. Деца стичу поверење у своје ауторитете. Верују у њихове речи, зашто је нешто потребно урадити. Углавном прва асоцијација на ауторитет је послушност. Међутим, здрав ауторитет се гради на поштовању и поверењу, не на страху. Раније је било васпитање такво да је наставник у праву. Данас се о правима деце много прича. Пуно говорим о томе колико је важно да постоји сарадња између васпитача, учитеља, наставника, тренера (сваке особе која се бави нашом децом) и родитеља. Будите радознали постављајте питања како деци тако и особама које се баве вашом децом.

Није битно само да ли је дете јело и спавало у вртићу.

Питајте васпитача које активности воли у вртићу, шта му теже иде? Које “невоље” прави? Питајте дете: Шта ти је било забавно? Шта си урадио па те је васпитачица грдила? Како си се осећао? Како је реаговала васпитачица када је испао проблем? Коју активност највише волиш? Шта ти се не свиђа?

Није битно само да ли је показало знање у школи и добило 5.

Будите радознали како је дете провело дан, како је било на великом одмору, како учитељица решава ситуацију када неко од деце прави проблеме, са ким се друже, због чега са неком децом не желе ипак да буду другари. Да ли виче некада учитељица? Дете није знало градиво шта је рекао учитељ? Како се понашају друга деца? Да ли неко некога малтретира/вређа? Да ли се то гледа или се тражи помоћ од учитеља? Да би дете разумело шта је увреда мора да зна да нико нема право да га назива ћоро, крезо, дебељко, глупердо… Да то није у реду.

Верујемо да је велики број родитеља који се данас питају – да ли би моје дете мени рекло да трпи тако нешто. Шта могу да учине родитељи млађе деце, а шта родитељи тинејџера да изграде однос који ће обезбедити пуно поверење?

Разговори, објашњења, одговори на њихово зашто… Морамо бити јасни и директни за неке непријатне ствари. На пример – ко сме да додирује пишу осим тате и маме, сме васпитач када иде у тоалет, али само да их обришу и пресвуку. Врло јасно рећи. Исто важи и када дете крене у школу. Будите специфични у томе како није у реду да их додирују.

Тинејџери желе независност и дешава се да шаљу поруке да желе да родитељи оду од њих, али они управо желе супротно. Да смо ту за њих. Водите разговоре о томе како изгледају здраве везе, a шта су болесни односи. Може се десити да нас супротан пол наводи на нека дела за “наше добро”. Зато је битно да будемо директни и искрени са младима шта је злостављање. Ако нас неко повређује, ако нам неко упућује увреде, ако жели константно да нас промени, сили нас на одређене ствари та особа није добра ни за нас.

Коначно, да ли верујете да то што је деци у нашем друштву забрањено да кажу “не”, “нећу”, “не желим” у малим, свакодневним стварима, постаје проблем због ког они нису способни да поставе личне границе и одбране се?

На овоме се ради више него раније. Дете мора да има право да каже НЕ, да има став да му се нешто не свиђа, да не дозвољава некоме у вртићу/школи да на њега виче или га удара.

Одузимањем овог права код деце се гради уверење да оно вреди једино када је послушно. Када одрасте врло је вероватно да ће се повлачити, неће се заузимати се за себе. Обично постану пасивне особе које су одличан “плен” за агресивније типове.

Замислите само како би вам било да немате ово право. Како бисте се осећали?

Аутор: Јелена Марушић, психолог и оснивач Компас васпитања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама