На југу Србије, у општини Власотинце, у живописном пределу Заплање које се пружа у подножју Суве планине, у селу Горњи Присјан налази се Основна школа „Божидар Миљковић“. Налази се баш на раскрсници путева који вијугају кроз паркове нетакнуте природе из праваца три општине: Власотинца, Бабушнице и Гаџиног Хана и Ниша. Недовољно велика по тренутном броју ученика и недовољно мала да остане запостављена макар по причању генерација ученика који сведоче да је некада била стварно велика и жива. Ова школа живи већ три века, основана је још давне 1895. године, а у осмогодишњу школу прерасла је 1965. године. Од тада до данас она успешно одолева свим притисцима и невољама.
Колико је било тешко свим људима који су се трудили да школу очувају, знају само они који су учествовали у том упорном и тешком истрајавању. Школа се налази у месту које, сем прелепих пејзажа, чистог ваздуха и очију пуних природних лепота, не нуди довољно мотивације за останак људи у завичају јер им је угрожена егзистенција услед немогућности запослења и зараде. Растрзани између жеља за очувањем породичних огњишта и потреба за егзистеницијом, људи су се масовно већ иселили а остали су само они који су морали јер нису имали боља решења. Отуда и све мањи број деце и ученика прети школи затварањем а самим тим и гашењем села уопште ако се има у виду колико постојање школе има велики значај за његов опстанак. Баш због таквог емотивног притиска запослени се труде да ученицима боравак у школи учине што пријатнијим и интересантнијим. Ући у учионицу где вас дочекају радознали погледи пуни наде и жеље са сазнањем, за нечим новим и узбудљивим, већ је изазов сам по себи на који треба адекватно договорити. Пред таквим изазовима налазе се наставници који свакодневно путују и до 50km да би улепшали живот овој деци и досаду претворили у забаву. И сами растрзани између осећаја да им није лако што раде тако далеко и са тако малим бројем ученика и осећаја задовољства кад их очи пуне наде дочекају сваког јутра они, пуни ентузијазма и раздраганости, прикривају своја незадовољства чинећи атмосферу у школи пријатном.
Врло често улогу наставника или запослених у образовно-васпитној установи замењују улогом људи који су ту за њих као подстрек, мотивација, пример доброг понашања и деловања, улогом људи који о ученицима брину, који умеју да их саслушају, помогну добрим саветом, обезбеде одећу, обућу, уџбенике и потребан школски прибор, људи који су увек ту за њих.
Велика захвалност и радост на дечјим лицима довољан је мотив запослених у школи да им помажу на разне начине, као морална подршка и као конкретна помоћ у плаћању екскурзија, хране, одеће, обуће, организовању приредби и заједничких прослава. Нема веће среће и задовољства од деце која су прихваћена од стране наставника као равноправни учесници у школском животу и уважени као особе. Тиме се обострано задовољство преноси и на околину и сви зраче позитивном енергијом.
Жеља свих из школе је да ови ученици имају исте привилегије као да похађају највеће школе у централној Србији и да им детињство буде обојено осећајем равноправних у друштву.
То што живе и раде у малој школи не желе да тумаче као велики проблем већ да искористе као предност јер такве хармоничне и идиличне односе не могу да наруше ни највећи страхови и изазови. Све муке и тешкоће са којима се свакодневно сусрећу превазилазе узајамним разумевањем, уважавањем и поштовањем и позитивним гледањем на свет.
Мала школа, велика важност.
Колектив школе „Божидар Миљковић“ – Горњи Присјан