Na jugu Srbije, u opštini Vlasotince, u živopisnom predelu Zaplanje koje se pruža u podnožju Suve planine, u selu Gornji Prisjan nalazi se Osnovna škola „Božidar Miljković“. Nalazi se baš na raskrsnici puteva koji vijugaju kroz parkove netaknute prirode iz pravaca tri opštine: Vlasotinca, Babušnice i Gadžinog Hana i Niša. Nedovoljno velika po trenutnom broju učenika i nedovoljno mala da ostane zapostavljena makar po pričanju generacija učenika koji svedoče da je nekada bila stvarno velika i živa. Ova škola živi već tri veka, osnovana je još davne 1895. godine, a u osmogodišnju školu prerasla je 1965. godine. Od tada do danas ona uspešno odoleva svim pritiscima i nevoljama.
Koliko je bilo teško svim ljudima koji su se trudili da školu očuvaju, znaju samo oni koji su učestvovali u tom upornom i teškom istrajavanju. Škola se nalazi u mestu koje, sem prelepih pejzaža, čistog vazduha i očiju punih prirodnih lepota, ne nudi dovoljno motivacije za ostanak ljudi u zavičaju jer im je ugrožena egzistencija usled nemogućnosti zaposlenja i zarade. Rastrzani između želja za očuvanjem porodičnih ognjišta i potreba za egzistenicijom, ljudi su se masovno već iselili a ostali su samo oni koji su morali jer nisu imali bolja rešenja. Otuda i sve manji broj dece i učenika preti školi zatvaranjem a samim tim i gašenjem sela uopšte ako se ima u vidu koliko postojanje škole ima veliki značaj za njegov opstanak. Baš zbog takvog emotivnog pritiska zaposleni se trude da učenicima boravak u školi učine što prijatnijim i interesantnijim. Ući u učionicu gde vas dočekaju radoznali pogledi puni nade i želje sa saznanjem, za nečim novim i uzbudljivim, već je izazov sam po sebi na koji treba adekvatno dogovoriti. Pred takvim izazovima nalaze se nastavnici koji svakodnevno putuju i do 50km da bi ulepšali život ovoj deci i dosadu pretvorili u zabavu. I sami rastrzani između osećaja da im nije lako što rade tako daleko i sa tako malim brojem učenika i osećaja zadovoljstva kad ih oči pune nade dočekaju svakog jutra oni, puni entuzijazma i razdraganosti, prikrivaju svoja nezadovoljstva čineći atmosferu u školi prijatnom.
Vrlo često ulogu nastavnika ili zaposlenih u obrazovno-vaspitnoj ustanovi zamenjuju ulogom ljudi koji su tu za njih kao podstrek, motivacija, primer dobrog ponašanja i delovanja, ulogom ljudi koji o učenicima brinu, koji umeju da ih saslušaju, pomognu dobrim savetom, obezbede odeću, obuću, udžbenike i potreban školski pribor, ljudi koji su uvek tu za njih.
Velika zahvalnost i radost na dečjim licima dovoljan je motiv zaposlenih u školi da im pomažu na razne načine, kao moralna podrška i kao konkretna pomoć u plaćanju ekskurzija, hrane, odeće, obuće, organizovanju priredbi i zajedničkih proslava. Nema veće sreće i zadovoljstva od dece koja su prihvaćena od strane nastavnika kao ravnopravni učesnici u školskom životu i uvaženi kao osobe. Time se obostrano zadovoljstvo prenosi i na okolinu i svi zrače pozitivnom energijom.
Želja svih iz škole je da ovi učenici imaju iste privilegije kao da pohađaju najveće škole u centralnoj Srbiji i da im detinjstvo bude obojeno osećajem ravnopravnih u društvu.
To što žive i rade u maloj školi ne žele da tumače kao veliki problem već da iskoriste kao prednost jer takve harmonične i idilične odnose ne mogu da naruše ni najveći strahovi i izazovi. Sve muke i teškoće sa kojima se svakodnevno susreću prevazilaze uzajamnim razumevanjem, uvažavanjem i poštovanjem i pozitivnim gledanjem na svet.
Mala škola, velika važnost.
Kolektiv škole „Božidar Miljković“ – Gornji Prisjan