Као родитељи често мислимо да знамо боље од деце шта је најбоље за њих. Говоримо им непрестано шта треба да раде, како да изгледају, шта да конзумирају, шта да кажу итд. У већини случајева то и јесте тако зато што имамо више животног искуства и знања, али није увек. У жељи да пружимо најбоље својој деци, заборављамо да им способност доношења сопствених одлука пружа унутрашњу снагу, самопоуздање и осећај личне одговорности. Само они знају шта их узбуђује, одушевљава и радује, а ако их подстакнемо да иду у другом правцу, највероватније ће се осећати несрећно и незадовољно. Штавише, кад ми доносимо одлуке за њих, они постепено престају да праве и најмање изборе из страха да не направе грешку.
Родитељи, оснажите своју децу да доносе одлуке кад год је то могуће. Од малих ногу способни су да буду одговорни за сопствене потребе – жеђ, глад (укус, мирис, количина), задовољство, осећај топлине и хладноће, близина и даљина; као и ваша осећања и жеље. На почетку је важно да избор није веома важан и да могу да изаберу између највише 2-3 ствари, како не би били збуњени. На пример: „Шта желиш да обучеш – црвену хаљину или љубичасту блузу са оштрицом ружа? „Где желиш да седнеш – на кауч или на столицу?“ или „Чиме желиш да бојиш – фломастерима, бојицама или темперама?“. А затим, када осетите да им ту добро иде, постављајте и отворена питања попут: „Колико топао чај желиш?“ „Кад би желео да одемо у шетњу?“ Ситуације, у којима деца могу бирати без да угрозе потребе и обавезе родитеља су неисцрпне у свакодневном животу. А избори не морају увек бити исправни. Прављење грешака је такође добар начин за учење. Важно је да дете зна да доноси одлуке за себе и да се не плаши грешке.
Нажалост, у нашим традицијама слобода избора није баш типична, већ смо склони наметању своје воље. На пример, још увек је уобичајено да се дете приморава да једе оно што му се стави на сто и онда кад му се стави на сто.
Родитрљи користе све врсте техника које су заправо или потпуно неуспешне или неуспешне на дужи рок, а којима штете самопоштовању своје деце. „Ова кашика за маму, ова за тату…“, „Бррр авион лети…“, „За сваки тањир супе који поједеш, добићеш по коцку чоколаде.“. Овакве и сличне фразе добро су познате многим родитељима, а многи су и свесни колико су погрешне, али им се не могу одупрети. Други, који су узнемирени отпором који дете пружа, прелазе на директне нападе: „Седи да једемо! Видиш колико се трудим да вам спремам здраву храну!“.
Важно је бити свестан да наша деца не могу имати исте склоности према храни и да се не играју са нама. Добра опција је да храна, за коју сматрамо да је добро да је дете конзумира, буде на располагању детету тако да је може затражити увек. Тако смо ми срећни јер смо сигурни да дете добија здрав оброк, а дете јер може да бира кад ће јести.
Наравно, постоје избори за које је дете спремно и они за које још није. Сасвим је у реду да родитељ каже: „Ја сам тај који поставља правила и не дозвољавам вам да гледате у таблет више од сат времена дневно.“ или „Када прелазимо улицу морате да стојите поред мене и држите ме за руку.“
Кад деца нису у могућности да сама бирају, они мењају себе и своје потребе и уче да раде оно што другима треба. Након неког времена, ова „сарадња“ може прећи у другу крајност – отпор и непослушност, с којима ће дете одбацити и захтеве других и сопствене потребе.
Да би један млад човек могао слободно и исправно доносити важне одлуке у свом животу, попут избора професије и животног партнера, прво је неопходно да научи да лако доноси мање важне одлуке. Мали кораци у процесу сазревања су неопходни. Ако њих прескочимо, направили смо непоправљиву штету.
Аутор: Ивилина Зафирова, дечји психолог