Мали принц, књига за коју су критичари рекли да је сувише детињаста за одрасле, а сувише озбиљна за децу, ипак је обележила многа детињства и као таква остала чврсто да стоји на лествици једне од најпродаванијих књига свих времена.
Све одрасле особе су некад биле деца, али се мало њих тога сећа.
Свако у себи носи свог Малог принца који нас подсећа на онај детињаст, често потиснут кутак наше душе. Мада је ова алегорична бајка испричана од стране невиног и неискусног принца са малене планете Астероид Б 612, препуна горке критике упућене одраслима, она ипак зрачи хумором и оптимизмом. То чедно створење препуно питања на које очекује одговоре, које је схватило да у животу људи влада духовна пустиња, тера нас да се изнова и изнова враћамо овом роману постављајући сами себи питања о љубави, животу и пријатељству.
Човек само срцем добро види. Суштина је очима невидљива.
Мали принц није разумео смисао постојања људи који заокупљени самим собом и својим послом не примећују свет око себе, као ни праву суштину и лепоту живота. Схвативши да су сви људи усамљени, био је запањен бескорисношћу њиховог рада као и потпуним одсуством љубави и разумевања према послу који обављају.
Дечак из свемира је кроз путовање и упознавање других бића упознао самог себе и схватио смисао живота. Напустивши своју малену планету, напустио је и ружу, свог јединог пријатеља. Требало му је времена, али је схватио да су рад, искрено пријатељство, истина и љубав, вредности без којих човек не може да живи, да се љубав гради стрпљиво и да увек добијамо онолико колико и дајемо. На крају свог путовања мислио је само на своју црвену ружу.
Роман „Мали принц” Антоана де Сент Егзиперија је први пут објављен 1943. године у Њујорку, истовремено на енглеском и француском језику. Током година преведен је на 270 језика и продат у више од 145 милиона премерака широм света. Сент Егзипери није доживео објављивање књиге у Француској 1946. пошто је, у својој 44 години, током летачке извиђачке мисије мистериозно нестао над Средоземљем 1944. године.
Љубав, разум, свест и мудрост су категорије које као и пријатељство треба неговати и трудити се да нас обећавајућа визија одраслих не наведе на скретање са овог пута. Зато растанак са Малим принцем никада није дефинитиван, потребно је само да га позовемо негде дубоко унутар себе, и он ће опет бити ту.
Када будеш гледао ноћу небо, пошто ћу становати на једној од њих, то ће за тебе бити као да се звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју! А када се утешиш (човек се увек утеши) биће ти мило што си се са мном упознао. Остаћеш ми пријатељ. Пожелећеш да се смејеш са мном. Отворићеш понекад прозор, онако из задовољства… и твоји пријатељи ће бити изненађени кад те виде да се смејеш гледајући у небо. А ти ћеш им рећи: Да, звезде ме увек насмеју!