Малој Еми се десила једна смрт у новембру. Неочекивана и бесмислена.

децембар 11, 2023

Малој Еми се десила једна смрт у новембру. Неочекивана и бесмислена. Умрла јој је сестра.

И одједном се живот бацио на пар дана апсолутног метежа у коме Ема стварно није знала шта се дешава. Осећала је шта треба да ради и како да се понаша, без обзира што је била мала, али то никако није ишло. Није могла да процени да ли је довољно тужна, није могла да плаче, осим на силу, ако се сети неких стварно тешких ствари. Није успевала да се сети довољно трагичних речи. Једноставно, није знала ништа. Имала је осећај као да некога вара, и да ће све то ускоро проћи, и опет ће се наставити онај стари живот, без свих тих људи около, кукњаве и збрке. Мада… није ни морала толико да се брине. Нико то није ни примећивао. Сви су је нешто склањали од себе или су себе склањали од ње. Сви су крили очи као да лажу, као да не знају шта да јој кажу јер су дани који следе неизрециви и њима. Стидели су се немоћи и онога што ће доћи кад се тишина поново врати у свој својој тренутној пустоши.

Ема је ишла у тим данима около као сабласт за коју се зна да постоји, али је треба избегавати. Сви су се нешто трзали када се појави, брисали лице и престајали да говоре, као да су ухваћени у нечему недоличном. То је било лице лопова у тренутку када је украо, и то је толико очигледно, да не може рећи: нисам ја… а мора да пориче.

Ти дани са пуно људи свуда су прошли и кућа је утонула у тишину. Ема је помислила: коначно, али та тишина је била густа као тек замешено тесто које ти се толико лепи за руке да га не можеш скинути. Она је ишла кроз све то покушавајући да удахне и било је све теже. Та оморина од тишине је блокирала сваки звук, нису се чули ни гласови из комшилука, ни улица, нису се чуле ни сопствене мисли, све се расплињавало на ужареној тачки иза потиљка и спуштало низ леђа, цурило и нестајало у земљи.

Успевала је да удахне тек кад изађе напоље. А могла је сада да излази кад год је хтела јер је нико није ни питао где иде и кад се враћа. Зато је била ван куће, шетала по граду и смрзавала се, али то је била благодет. Јер напољу се спремала Нова година. А она је Нову годину толико волела, сав онај сјај и раскош и ужурбаност, смех и одсуство задњих мисли, туге и размишљања шта следи када се славље заврши. Волела је препуштање том једном једином срећном тренутку, млазу радости који те понесе у шаренило обећања, када је све могуће и нико не сумња да ће све бити добро.

И ту у граду је Ема била сама. Никога није звала јер није смела показати колико се радује. Није јој то сметало да бесконачно шета, да гледа осветљене и украшене излоге, да поред уличних тезги застаје и бира најлепше честитке са јелкама и Деда Мразовима који се смеју, румени и обасјани. Улазила је у продавнице и узимала из меког папира сјајнотанке, шаренокрте лампионе, мазила их, не дишући од среће и страха да се не сломе. Ишла је улицама и гледала у искићене прозоре станова и кућа и замишљала шта сад раде та деца унутра, колико су срећна, о чему причају и какву музику слушају.

А онда се враћала у своје царство ледене тишине да се прикаже, да ништа не каже, да је нико ништа не пита, да преноћи и да почне нови дан. И нико је није дочекивао ни лако ни радо. Нико јој се није радовао што је дошла, нико је није давио питањима како је било у школи и да није учитељица нешто поручила и има ли оцена и тако то. А како јој је то сад недостајало! Како не знамо да уживамо у свему што нам се дешава, размишљала је. Како смо некада бесни и обесни и како лако кажемо да нам је нешто досадно. А ево сад јој бар то треба, бар нешто јој треба, па да осети да уме да говори. Ништа. Она је била дете које је преостало и које је сада само подсетник да је ту било још једно дете и више га нема.

Ема је затим почела да краде. Узимала је из маминог новчаника мале суме и спајала их са новцем за ужину или за неке измишљене потрепштине и журила у град. Дуго и марљиво је бирала најлепше украсе, разгледнице, креп траке, златне звезде, златне птице и зечеве…све је морало бити златно и сјајно. Тако су њене шетње добиле смисао. Више није само бесциљно и чежњиво ходала, сада је сабирала своје благо, сакривала га у џепове и рукаве, испод јакне или капе и доносила кући. Увече, када се све смири, када су сви легли и не прети опасност од упада у собу, вадила је своју кутију и дуго и пажљиво све разгледала. Износила је једно по једно, плела траке од креп папира, ређала по столу и кревету и у неко доба ноћи враћала у кутију испод кревета.

Једног дана је купила гранчицу јелке и то је била велика грешка. То је одало. А морала је, није могла да одоли мирису јелке који се тако чудесно уклапао са златном бојом њеног блага. И ту гранчицу је држала испод кревета, дубоко, сасвим до зида, али су неке иглице отпале по тепиху и она их је заборавила. Када се вратила из школе, мама је сачекала у соби. Сав њен нови накит је био напољу, обешчашћено је лежао по столу и Ема се следила.

– Шта је ово?

Мамино питање је изашло из облака језиве тишине и Ема је отварала уста, али није могла ништа да одговори. И није ништа ни одговорила, јер шта и да каже, а да то буде разумљиво. Да каже да она воли Нову годину? Да каже да воли да се спрема за празнике? Да каже да ништа не разуме и да јој није јасно зашто није тужна? Да каже да она није ништа крива? Да каже да она не жели да све буде овако, него онако како је било?

Не. Ема је ћутала. Јер коме се ишта може објаснити, а да он то стварно разуме? Ко може да кроз речи осети сву дубину из које те речи долазе? Није се могло објаснити, нити било шта рећи и Ема није ни покушавала. Била је мала, али је некако знала да се душа не да испричати. Ћутала је и сачекала да мама изађе из собе.

Њено благо је лежало и даље на столу. Било је мртво. Ужасно празно, неповратно и коначно мртво. Хладно. Није га могла таћи. Стајала је поред њега тако угашеног и раширила завесу. У собу је ушло сунце и златни лампиони су засијали. Њихов млаз се прелио преко зелене јелове гранчице и десило се нешто чудно. У Еминим засењеним очима измешала се златножута и зелена и створила се једна нова боја, плава, какву она до тада није никада видела. Све се замутило и стопило у том плаветнилу, хладном и очајном, границе су се избрисале и Ема је почела да плаче. Она не воли плаво. Она не воли тишину. Она не воли када се нешто дешава изненада, нарочито пред Нову годину.

Живот је, наравно, наставио по свом. Текле су године и биле су неке друге Нове године, Ема је порасла, али никада није волела ништа плаво. Та боја јој је каменила срце и мрзнула чело, изазивала жеђ и потребу да побегне и дуго хода док не заборави тај хладни одсјај. Јер та плава је боја губитка и понора у који упадаш без своје кривице, ношен судбином и туђим ћудима, неспособан да се одбраниш и преживиш неповређен.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама