Прихватљиво је да се плашиш и ја саосећам са тобом, дете моје драго. Јер те ужасавају игле, штапићи за грло и нос, справе за пргледање ушију, као и шприцеви за испирање истих. Ипак, када је императив да на тај начин дођемо до решења, као да се претварам у ледену. Извини.
Увек те искрено припремам за оно што следи. Говорим ти зашто је важно и зашто је једино тако изводљиво. Грлим те и храбрим. Љубим те и тешим, али оног тренутка када то морамо да урадимо и када смо исцрпели све методе убеђивања, ја те мало стиснем, јер ће након тога, ТЕБИ бити добро. Држим те чврсто, не дозвољавајући твојим сузама и јецајима да ме поремете, без обзира колико ме боле. Јер, како си јако, гласно, вриштала у породилишту, стара један дан, када су ти боли пету, тако радиш и данас. Још тада си зарадила обележје, Ни ситније, ни гласније бебе. Тако и данас ситна и крхка, а ори се сала докторска када ти се врше одређени прегледи и пуца лабораторија од твојих звукова и померања.
Kада би постојала мање инвазивна метода, одмах бих те пријавила, на доживотни третман, овако… Kада треба да ти се вади крв, увек крећеш са објашњавањима и благим дрхтајем у гласу, да је теби сасвим довољно да се узме крв из прста, докторки ће бити довољно, ти знаш. Након што видиш да мора вена, мигољиш се, покушаваш да бежиш, молиш сестре, мене, обећаваш да ћеш бити здрава … Све су сестре нежне према теби и ти их све гледаш тужно и молећиво, до краја. Kада те боцну, то више није плакање, личи на урлање и још ниси стигла ни да завршиш своје гласовно излагање, све је готово.
Брис грла и носа, опет болно подручје. Ево, још више ћу да зинем докторка, само без бриса. Мора брис. Онда молиш да то буде нос, ако икако може да прође без грла. Обухватам те ногама и рукама, нежне речи причам на уво, вриштиш. За оно што траје десет секунди, ми трошимо неколико минута, то је и радницима лабораторије јасно, било у дому здравља, било у приватној пракси. Док се вртиш у мом крилу, ја те стежем јаче и хоп, завршисмо. Бришеш сузе и слине рукавом и увек констатујеш да је грозно, али мора.
Место број један јесте испирање увета. Нећуууу! Немој мама, молим те. Добро чујем, здрава сам, не боли ме ништа. Сећам се да смо зашле увелико у време паузе и данас видим како у просторији преко пута наше, вода ври за кафу. Ври вода, вриш и ти. Нисам могла сама да те смирим, придружила ми се једна сестра. Није ни то било довољно, дошла је још једна, плус ова што је држала шприц. Нас четири се изборисмо са тобом, а вода у џезви до пола изврила. Није вредело ни што ти је сестра рекла да она воли да испира уши и да те само вода голица. Није вредело ни што је кратко трајало и десило се само једном. Kада год се приближавамо ушном одељењу, одводиш ме у страну и тераш ме да ти обећам да нема испирања. Зато докторка теби приступа најспецијалнијим методама, када треба инструмент да ти прислони увету, силно се труди да га нечим обложи и нестврано је стрпљива.
Данас смо златице ишле на неку проверу, контролу у клиници. Данас си плакала док смо врата клинике отварали, иако те је унутра сачекала наша пријатељица. Више ти није пријатељица, нагласила си. Да јесте, не би прошли пут рекла да ти се вади крв. Данас плачеш док се скидаш, лежеш на кревет и молиш да те нико не боде. Преглед је био планиран без бодења и знала си да ти говорим истину, само је твој страх и унапред предвиђена бол јача. То знам, зато што си ми и сама признала, Нисам ти баш веровала, мама, иако те ја никада нисам слагала. Ваљда ћу баш зато памтити твоје речи када смо изашле из ординације, где те нико ни ноктом није боцнуо. МАМА, ДАНАС САМ ЏАБЕ ПЛАKАЛА!
Вечерас тата и ја смишљамо стратегије. Треба да те припремимо за извесна боцкања за пар дана и лепо нисмо паметни. Да ли да кренемо сваки дан, по мало, да ти причамо и објашњавамо, разумемо те и тешимо или да ти први пут мало прећутимо и као силно се сви изненадимо да нисмо тачно знали шта ће се на прегледу десити?
Марија Kалас нам је свакако у мислима и онај ко ти је тај надимак дао, по рођењу…
Извор: roditeljstvoiodrastanje.com