Које су ваше прве асоцијације када прочитате овај наслов? Како ви реагујете када чујете такву реченицу од свог детета? Да ли одмах почињете да вичете, па и пре него саслушате како и зашто је дете добило “кеца”, или тек кад чујете његово образложење, почињете са моралисањем како је требало да учи више, да сте му ви говорили да нема много времена али вас није слушао, и како ће сада бити много теже да поправи оцену него да се потрудио да је ни не добије…
Или вам се, и без много приче подразумева да ћете дете казнити некаквим одузимањем привилегија?
Уколико припадате родитељима који реагују на неки од наведених начина, сигурно је да припадате већини. Такође, то значи да припадате оним родитељима који брзо и лако губе контакт са својим дететом. Без упоређивања. Сваки пут када помислите или изговорите пред дететом како вама нико није помагао у учењу, (а ви се толико трудите око њега), како је његова једина обавеза да учи а оно ни ту једну не испуњава… сетите се да су услови у којима расте ваше дете толико другачији него услови у којима сте одрастали ви, да се то више не може ни поредити.
У односу на генерације од пре неколико деценија, данашња деца имају мањи степен пажње, брже мисле, очекују више. Поштовање и ауторитет (на пример, учитељице) морају да се заслуже јер се не подразумевају сами по себи. Са друге стране, школски уџбеници и програм, монолошка метода предавања – остали су у прошлим временима, неприлагођени.
Што је разлика између савремених генерација деце већа у односу на застарела очекивања школе, утолико је важнија ваша подршка у његовом школовању. Покажите се као добар саговорник.
Како? – Конкретно.
Када постављате уопштена питања увек ћете добити уопштене одговоре. На пример:
– Како је било у школи?
– Добро.
– Шта сте радили данас у школи?
– Ништа.
Уместо тога, питајте конкретна питања, на пример, шта су учили из неког предмета, шта је на одређеном часу било шта најсмешније, који је час био досадан, који толико занимљив да би желео да га чује опет…
“Разумем да ти је тешко”.
Када вам се дете пожали да му је у школи тешко или да не воли да иде или да је уморан или… немојте покушавати да промените његово мишљење вашим аргументима како бисте се радо мењали са њим или слично. Радије га пустите га да се “издува”. Покажите му да га разумете. Оно не очекује да ћете му дозволити да више не иде у школу, већ само да прихватите његова осећања. Показујући разумевање – продубили сте однос поверења са дететом, показали сте се као добар слушалац али сте истовремено и допринели да школа буде мање стресна, сада када дете тај свој стрес има са киме да подели.
– Узрок – последица.
На вест о лошим оценама, останите смирени. Сетите се да што је дете старије, то ће више покушавати да лоше вести о оценама од вас сакрије, уколико зна да ћете ви реаговати казном, виком, уценама. Питајте зашто и како се та оцена догодила. Важно је да дете разуме који је узрок довео до управо такве оцене-последице.
Да ли је у питању његов нерад, неразумевање неког градива, недостатак мотивације или радних навика? Размислите за тренутак, да ли је, заиста, дете криво за неке од ових могућих узрока? Можете ли га, заиста, критиковати или казнити ако нема радне навике?
Уместо тога, пронађите начине да му помогнете да их стекне. Лоша оцена је често и позив у помоћ јер значи да дете одређени предмет или неку област не разуме. Можда нема правилну стратегију учења? Родитељски став: ”Твоје је само да учиш”, може се упоредити са ситуацијом када дете баците у воду и кажете му “Сада, само пливај”. Наиме, неко му мора показати како се то ради.
– Решење.
“Шта ћеш сада да урадиш?” Преусмеравање пажње са проблема на тражење решења је животна лекција за ваше дете. Када добије лошу оцену, оваквим разговорима ви га мотивишете да преузме одговорност за њено исправљање.
– Релативност успеха.
Оцена је пролазна категорија. Шта вама данас значи које сте оцене имали ви у, на пример, шестом разреду основне школе? Или, шта вам значи уколико је ваше дете данас осми разред, коју је оцену из “света око нас” имало у трећем? Ништа. Оцена је важна у тренутку када се догађа, али затим тренутак, једноставно, прође. Са друге стране, оцена има утицаја на низ других фактора, који нису тако очигледни у тренутку када дете добија оцену. Налик каменчићу који се баци у воду па се формирају концентрични кругови, без обзира да ли је оцена добра или лоша, она ће утицати на ниво дететовог самопоуздања, на његов статус међу вршњацима, на начин како ће проводити своје слободно време итд.
Управо зато, школски успех мерен оценама је веома релативан. Утолико је важније да са дететом не причате само о о оценама, домаћим задацима, контролним вежбама…
– Дете а не само ученик.
Питајте и разговарајте и о великим одморима, симпатијама, какви су његови другови, шта му је у дану било најзанимљивије… Када показујете оваква интересовања поручујете детету да га посматрате као особу у целини, а не само као ученика.
Ваше дете треба да кроз процес школовања научи и како да се дружи, да контролише своје емоције, да формира своје ставове, и оно што је најважније, да научи да размишља. Зато, следећи пут када чујете “Мама, добио сам кеца”, уместо да на симболичан начин, казнама, претњама, уценама… “убијете” гласника зато што доноси лошу вест, радије уложите напор да промените вест. Будите подршка и саговорник. Уосталом, ко ће то вашем детету бити ако не ви?
Аутор текста: Јелена Холцер, врхунски стрчњак, психолог, аутор бројних програма и књига, мама.
Oбјављено у Blog od Jelena Holcer, www.jelenaholcer.com