Мама, имам нешто да ти кажем

јул 29, 2019

Вечерас сам своју четворогодишњу ћерку једва натерала да легне у кревет, већ је било прошло девет сати. Нервозна, уморна, свесна тога да ће она сад од мене тражити да легнем поред ње, кроз стиснуте зубе, рекла сам јој:

„Волим те, Ана, али сад спавај, и нећу да чујем више ниједну реч! Спавај већ једном, јер сам се уморила од посла и скупљања играчака по кући.”

“Мама…”, позвала ме је

Зауставила сам се на вратима собе. Буквално сам угризла за језик да не бих викнула, толико сам већ била на ивици живаца…

“Шта сад хоћеш!?”

“Имам нешто да ти кажем.”

Наравно. Већ је седела на кревету с рукама на боковима. Коса јој је била рашчупана, а на лицу сузе.

“Мама…”, моја четворогодишња ћерка ме погледала и плакала са видљивом тугом у гласу…

“Опраштам ти!”

Затим је легла и почела да јеца, а ја нисам знала шта да кажем и шта да радим, бар један минут.

Начин на који ми је рекла: „Опраштам ти“, звучао је као клетва.

Отишла сам до њеног кревета и нагнула се према њој.

“Душо, знаш ли шта значи опростити некоме?”

“Да”, мрмљала је моја ћерка.

Чекала сам објашњење које сам једноставно морала да чујем.

“То значи да ће и теби бити жао, и да ћеш бити тужна, а ја ћу сад да спавам и нећу бити љута на тебе. Ја сам само желела да још мало будеш са мном.”

То је то, људи. Вечерас сам добила драгоцену лекцију од своје четворогодишње ћерке. Лекција као песница у стомак. А онда сам легала поред ње и чврсто је загрлила. Признајем – срце ме болело.

Моја ћерка је мени опростила, што нисам имала времена и стрпљења за њу у том моменту. Она је мени опростила, али ја нисам.

И данас, после 24 године, кад се сетим свега, сузе ми крену.

С.М.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама