„Mama, ja ću plakati kad legnem večeras.“

maj 26, 2016

Moj srednji sin je u višim razredima osnovne škole imao razrednu koja će i njemu i meni verovatno zauvek ostati u pamćenju. Sitna, plaha, razigranih očiju, uvek nasmejana.
djak
Na kraju tog osmogodišnjeg školovanja, obznanila nam je da bi rado povela decu u Vukovar, njen grad. Grad gde je rođena, gde je izgubila roditelje, komad detinjstva iz svog života. I nije to bio uopšte običan izlet. To je bio jedan vrlo emocionalan put. Toj deci i ne toliko zbog samog grada i događaja koji su se tu zbili, koliko zbog saznanja da je to zadnji izlet s njihovom omiljenom učiteljicom.
Najbolji rezime svega ću vam dočarati ako vam napišem šta je meni moje dete reklo na povratku kući.
„Mama, ja ću plakati kad legnem večeras.“
„Zašto sine?“, upitam ga.
„Danas sam napokon upoznao svoju učiteljicu. Toliko puta smo bili zločesti i toliko puta je zbog nas imala problema u zbornici. I sad se stidim zbog nas. Stidim se. Uopšte nismo razmišljali o njoj. Danas nam je pokazala kako je imala težak život, a mi joj ga uopšte nismo olakšali, znaš.“ – kaže mi u dahu.
„Sine, ona je učiteljica i odlično radi svoj posao. Mogla je odabrati da vas ne brani i da viče na vas, ali sama je odlučila da će uvek stati na vašu stranu, jer ste deca i još učite o životu.“, odgovorim mu blago.
„Znam mama, ali kad sam dobio pljusku od Igora, nije vikala na njega. Mene je zagrlila i poljubila i rekla je da ćemo svi zajedno to rešiti. Pozvala je Igora, pitala ga je zašto je to učinio, a Igor joj je odgovorio da je to zato što sam mu napisao nešto ružno u svesku. I onda je rekla da je ne zanima šta sam napisao i pitala me da li mislim da je u redu to što sam učinio i ja sam joj rekao da nije. Ali da sam hteo da se našalim, a ne da povredim Igora. Onda je pitala njega da li je u redu to što je uradio. I on je rekao da nije, ali da je hteo da pokaže da ga je to povredilo. Izvinili smo se jedan drugom i oboje smo se izvinili učiteljici. I pohvalila nas je i rekla je da se toga uvek setimo i da samo puno međusobno o svemu razgovaramo. Čak i ako se uopšte oko nečega ne slažemo. I da poštujemo jedni druge i različitost mišljenja.“ – objasni on meni dodatno.
Ovo je nešto zbog čega će učiteljica ostati u pamćenju mom detetu. Ali meni će ostati zbog mnogočega. I u moru svih divnih stvari koje je urezala u naš život, odvojiću jednu tešku.
Jednog dana, ista ta učiteljica, sazvala je roditeljski sastanak. Vrlo brzo nakon izleta.
„Dragi roditelji, ovaj sastanak neće biti dug. Biće kratak, ali jako težak. Molim vas da nakon njega odete u miru i tišini, da u toku večeri razmislite, pa vam od sutra nakon nastave stojim na raspolaganju za svaki upit“, kaže ona tiho i ozbiljno, pa nastavi.
„Pre dva dana, naša su deca dobila zadatak da svojim roditeljima ili ukućanima pošalju poruku. Anonimno. Ono što vam u lice neće reći, a hteli bi. Ja ne znam čije dete je šta napisalo, ali vi ćete se sigurno prepoznati. Iskreno, nisam ovo očekivala. Šokirala sam se. A nakon prvog šoka odlučila sam da ovo podelim s vama, a kako ćemo dalje, videćemo“, kaže ona, pa opet nastavi.
„Svako dete je dobilo komad papira. Niko se nije smeo potpisati. Papiri su presavijeni, bačeni u korpu i unutra promešani. Sada ću vam pročitati što vam vaša deca poručuju!“, kaže. Prvi puta sam tu ženicu videla bez osmeha na licu.
„Evo, malo simpatičnih na početku“, i ipak se slabašno nasmeje.
„Tata, bicikl je očajno ružan, ali ipak te volim jer si mi ga kupio!“
„Mama, preklinjem te. Daj baki da kuva!“
„Mama, volim te i jedva čekam da mi rodiš seku!“
„Buraz, ako mi ne kupiš onu igricu, tužiću te starcima da kopaš nos i bacaš šmrklje iza kreveta!“
„Mama, ako mi ne kupiš onu haljinu, reći ću tati da krišom pušiš na balkonu!“
Žamor tihog smeha krene kliziti kroz razred.
„A sada ćemo o onima nakon kojih samo želim da odete. Neki drugi dan ćemo o tome. Želim da vam ostane u glavi. Da razmišljate o tome i da to prespavate. U redu?“, ona nežno i smireno upita, a mi svi klimnemo potvrdno. Uzdahne i krene.

„Tata, ne zovi mamu kurvom. Ona je divna žena koja voli mene i brata.“
 
„Mama, ja bi da se češće igraš sa mnom, a manje radiš. Čak i kad si kod kuće, više pušiš na balkonu, nego što si sa mnom.“
 
„Tata, boli me kad me udaraš po glavi!“
 
„Tata, želim te videti treznog i srećnog…“
 
„Mama, otvori oči. Postoji više od naša 4 zida. Postoje i drugi. Tata se neće vratiti!“
 
„Seko, volim te. Ne mogu da te gledam tako nesrećnu. Želim da te zagrlim, ali bojim se da ćeš mi reći nešto ružno…“
 
„Tata, šamar ne boli toliko. Više me boli što uopšte nisi u pravu.“
 
„Mama, tata, ja ne mogu više ovako. Odlučite se više jesam li idiot ili samo lenj…“
 
„Udariš li me još jednom, zariću ti nož u srce na spavanju!“

Sedela sam nemo u stolici zureći ispred sebe, bojeći se da pogledam ikoga oko sebe. Kao da ću i ja dobiti neki šamar. Začuh nekoga kako se diže i odlazi iz razreda. Pa drugog. I tako redom. Na kraju ipak pogledam iza i primetim da smo u prostoriji ostale nas tri mame. Jednoj su se suze slivale niz obraze. Pogledam učiteljicu koja mi samo lagano klimne da je u redu i da odem. Uopšte se ne sećam kako sam došla do stana. Znam da sam plakala i plakala i plakala. Eto, i danas teško biram reči da opišem šta se tada u toj prostoriji dogodilo. Znam da sam se upitala – pa zar je moguće?! Među ovom decom?! Ovi roditelji?! Osam godina ih znam kao divne ljude. No, očito je da je to svuda oko nas. Ili zaista ne vidimo, ili zatvaramo oči. Ali ona nije. Nije zažmurila. Štaviše, otvorila je i oči i srca mnogima. Kako se ovo završilo, ne znam. Nisam od onih roditelja kojima je bila prenesena poruka očaja. Škola je trajala još mesec, dva i iskreno, nisam se ni usudila da pitam. Ali sam sigurna da je iz toga izvučeno nešto dobro. Za te ljude. Za tu decu. Za te porodice. I sigurna sam da nijedno dete i nijedan roditelj neće zaboraviti profesorku Branku. Ni izlet u Vukovar. Ni autobus. Ni njen predivan osmeh.
Izvor: sretnamama.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama