– Мој отац је радио у фабрици, а мајка је била домаћица. Учитељица није могла да схвати како сам ја то одличан ђак! Ето! Увек је боља била Катарина, јер јој је тата судија или Јелена, зато што јој је мама педијатар. Схваташ? Ето, то ти је неправда, што би рекао Калимеро.
– Ма хајде, мама, шта причаш? Па ти си била вуковац! Што би те учитељица издвајала од других?!
– Зато што сам радничко дете! Сине, није свет тако идеалан као што ти мислиш.
Много сам се љутила на маму кад почне тако да прича. Одувек сам гледала свет не кроз ружичасте наочаре, него као кроз калеидоскоп. Све је мени било шарено, разиграно, ведро – животно. У том дечјем филму учитељица воли све ђаке подједнако, другарство се негује, па цело одељење издваја скромну суму новца да другу или другарици ЗАЈЕДНИЧКИ за рођендан купи књигу.
Читким, дамским краснописом, учитељица би написала на првој страници: Ракић Невени, за срећан 9. рођендан од другова и другарица из одељења II-2.
И онда мама каже, није било баш тако.
– Није нимало лако, али што пре схватиш да нисмо сви једнаки на овом свету, то боље. – говорила је моја мама Ракић Невена.
А мени није била јасна та подела на „радничку“ и „професорску“ децу. У мом одељењу сви су имали углавном родитеље који раде са средњом школом, двоје троје су имали факултетску диплому. Нити је ту ко посебно штрчао, нити су наставници децу „подвајали“. Због тога сам касније још оштрије бунтовнички устајала против маме, да браним свој став: нема те неправде!
И онда је моје дете кренуло у школу. Ђачићи као јабуке, сви испред школе два по два, ранчеви већи од малених леђа, уредни, почешљани, спремни, што се каже, за нове победе. Погледам родитеље около, и не буде ми чудно – шта ту има чудно да буде – познајем их све из детињства, није ово велики град. Мени су сви једнаки, је л’? Нема везе што је Стеван једва завршио основну и срицао слова до шестог разреда, ево носи ајфон и неке кожне ципеле. Није важно што је Милена из 8-3 сваке године била на поправном из математике (помагала сам јој да положи током распуста), сад прође поред мене намирисана без „здраво“. Нека, мислим се, можда ме није препознала, прошле су године, променила сам се.
Крене школска година, прође септембар у знаку упознавања, ето првог родитељског – сви су важни и битни, мој Марко овако, моја Марија не воли то овако, да ли сте приметили да је моја Анастасија посебно надарена за цртање. Рекох, можда сам ја погрешила што се нисам припремила за први родитељски састанак, неки рапорт или портфолио мог Николе да презентујем. Али ‘ајде, први се мачићи у воду бацају, поправићу се кад буде тромесечје.
Радим у банци, срећем људе стално, па тако до мене дођу разни гласови, чујем – била велика „навалица“ за нашу учитељицу. Сврати стара познаница да подигне плату, прича како јој ћерка мучи муку, много брзо прелазе слова, не може дете да се снађе, све је то до учитељице, ех да су имали везу за – ни мање ни више Николину учитељицу!
– Чекајте, кажете, људи тражили везу да буду у њеном одељењу?
– Да, не знате како је то сјајна учитељица! Изврстан педагог! Али сви су хтели код ње, шансе није било.
– Мој Никола је у том одељењу, али сад сте ме збунили, ми никакву везу нисмо потезали. Нисам ни знала да треба…
Моја саговорница се кисело насмеја с друге стране шалтера, покупи новац и оде нервозним кораком. Мало ми беше криво, рећи ће да се фолирам, ал’ ја стварно нисам знала да треба и за полазак у школу протекција да се тражи.
Време одмиче, деца уче слова, а ја све једнако по оном мом „нема неправде, нема поделе, сви су једнаки“, па тако и мом Николи причам. Али моје дете, увек весело и радознало дете, почне да се враћа покуњено из школе.
– ‘Ајде сад ти – каже ми муж – Само твој син је нерасположен. Пусти дете, нека га. Мора да је схватио да нема више слободне јурњаве па зато иде смркнуто.
И ја пустим. Дан, два, три и дође Никола сам до мене.
– Мама, је л’ звездица значи да те учитељица воли?
Реч по реч и распетљам некако, радили су неку вежбу на часу, Никола и једна мала Јасна дали све тачне одговоре, Јасна добила звездицу, а Никола не.
– Знаш, Јасна ми је рекла да то значи да је она боља од мене, а није, исто смо знали! То није фер!
Да га питам шта је учитељица рекла, изокола опрезно, да јој не нарушим ауторитет, и ето ми одговора – учитељица је рекла „ти ћеш следећи пут добити звездицу“.
На питање „а што не сада?“ дете није добило одговор. На следећем одмору Јасна се шепурећи између клупа наругала – мене учитељица више воли!
Дечја посла.
Кренем ја лепим, како је то небитно, како је важно да је он знао одговоре, па сигурно ће и њега оценити лепо, добиће лептира, звездицу, па и петицу кад почну праве оцене, да се не брине, све је добро, ал’ почне и мене да копка.
Да л’ учитељице стварно имају омиљену децу?
Муж каже, па ниси ваљда и ти наивна к’о дете да мислиш како то није тачно. Одувек су се више волела докторска деца, или од судија, адвоката. Ал’ мени и даље није јасно, па ми дође и криво. Зар то није учитељица за коју се толико „потезала веза“?! Ако она није најбољи педагог у школи, ко онда јесте?
Изрони одједном ту и моја дивна мајка са оном књижицом за срећан рођендан и испитивачким погледом – као да није сигурна да л’ јој само терам инат или стварно не разумем да људи нису једнаки, па чак ни као деца.
– Што пре схвати, то боље по њега, мање ће се разочарати касније. Неће имати очекивања. – каже мој муж.
И ту ја схватим, после скоро 40 година колико ето међу људима живим – није ни важно јесмо ли или нисмо једнаки. Да не треба да учим дете ни томе да ли је или није свет праведан, кога учитељица воли мање или више. Главна лекција, она с којом би требало да се родимо – да не очекујемо. Да живимо, учимо и радимо због себе, не поредећи се са Јаснама, Катаринама и Јеленама. Не јурећи звездице, признања и одобравања. Само да ходамо гледајући своју звездицу, спремни да будемо бољи – у односу на себе од јуче, прекјуче или прошле године.
Онда су све неправде овог света избрисане. Ако их уопште има.
– Мама, је л’ мене учитељица мање воли па ми није дала звездицу?
– Не, сине, само је заборавила да упише, а твој напредак се и те како види! Напред само, сутра ћеш бити још бољи!
Пише: Србијанка Станковић
