Kada razmislim, uglavnom nije dete to koje me nervira

15 januara, 2018

Na jednoj grupi o roditeljstvu jedna koleginica mama je pitala kako ostali roditelji uspevaju da ostanu blagi i strpljivi kada ih dete dovodi do granica. Napisala sam poduži komentar koji mi se slučajno obrisao ne jednom, nego dva puta. Sada pišem na računaru i pazim da „sejvujem“ svakih nekoliko minuta. Ovo su moji trikovi.

12631342_843151989124118_2184011488276903597_n
Uočim šta me iritira i pronađem rešenje za taj problem.

Nervirale su me razbacane igračke, pa sam zato veoma smanjila njihov broj u kući, naučila (dobro, još učim) dete da ih ne ostavlja na prolazu, u kuhinji i na trpezarijskom stolu, kao i da ih ne iznosi iz dnevne sobe, jer stalno padaju, lupaju, saplićemo se o njima i bude bebu. Mesto za igračke je, dakle, tepih u dnevnoj sobi. Igračke za napolju stoje kod ulaza i njima se u kući ne igra. Igračke stoje u fiokama kako se ne bi mogle prosuti po podu. Kada primetim da su se nagomilale igračke kojima se deca ne igraju, sklonim ih, sakrijem za drugu priliku ili poklonim. Primetila sam da uglavnom ako se dete ne igra sada nekom igračkom, neće mu biti dugi zanimljiva ni za nekoliko meseci, pa je radije poklonim. Kada ima manje igračaka, deca se bolje skoncentrišu i duže igraju igračkama koje imaju. I istraživanja pokazuju da je najbolje za dete da maksimalan broj igračaka koje ono ima oko 20-25.

Spavam više

Legnem i ja kada deca zaspu (nakon završavanja kućnih obaveza koje gledam da obavim dok su i oni budni, sa njima ili dok se igraju). Ne unosim telefon u spavaću sobu jer ostanem po blogovima do ponoći. Ne kupam se pre spavanja jer me razbuđuje. Popodne ne pijem kafu, radije neki umirujući čaj. Izbegavam i rad na računaru popodne, jer sam primetila da se „ozračim“ i da od toga ne mogu da zaspim i kad sam umorna.

Kada se bolje naspavam, svet je šareniji i sunce lepše sja.

Jutarnje punjenje baterija

Ujutru, po mogućnosti pre svega, izmazimo se, podojimo, popričamo. Držim ga i gledam dokle god on sam ne ode od mene da se igra. Onda je zadovoljniji, a ja mogu svojim poslom po kući.

Ne budimo bebu

Kada beba spava, moramo da budemo tihi. U predsoblju ne pričamo ni šapatom, ne zadržavamo se tu. Kada idem da uspavljujem bebu, starijem detetu organizujem zanimaciju – igru ili crtani, ostavim mu nošu u blizini, kao i vodu i užinu. Kažem mu da bude tih, da idem u spavaću s bebom pa ću se vratiti kada ona zaspi. Da se razumemo, za ovo su nam trebali meseci vežbanja.

Nema igranja sa hranom

Da sam jede to je i više nego poželjno, ali da mlati kašikom, to no-no. Kada je obrok gotov, kada ustane sa stola, sto se raščišćava.

Ne diramo maminu kafu

Jer ako je prospemo, mama se pretvori u kerbera.

Idemo napolje

Napolju je sve bolje. Čist vazduh nam prostruji kroz uši i odnese bubice.

Izgovorim uzrast deteta umesto kritike: Pa ti imaš dve godine!

Ne možeš da se ljutiš na čoveka što je izmrvio špagete po krevetu ako ima dve godine.

Pogledam u njegov nosić.

Definitivno se ne možeš ljutiti na taj nosić.

Saosećam

On ima tri godine. U kući je isprobao sve što je smeo, naravno da se sada penje na naslon garniture. Napolju – možda ga već bole nogice od trčanja. Možda je ogladneo ili ožedneo. Jesmo zajedno ceo dan, ali da li smo seli da se povežemo kada mu je to bilo potrebno? Ceo dan se bavim kućom ili bebom… Plače, znači pati. Ponaša se kao beba, jer želi da se mi s njim ponašamo isto kao što se ponašamo sa bebom – ljubomoran je, hoće istu pažnju i istu ljubav.

Obratim pažnju kada ću planuti

Postane mi vruće u glavi, dišem teško, stiskam vilicu. Tada, ako mogu, sklonim se malo u kupatilo ili idem časkom do prodavnice.

Sprečim dete da nastavi čim primetim da to što radi izaziva u meni nervozu.

Bolje da negoduje dok smo svi mirni, nego kada planemo.

Kažem detetu kako se osećam

„Molim te nemoj više da lupaš, to je preglasno i smeta mi. Kada nastaviš da lupaš iako sam te zamolila da ne lupaš naljutim se, a ne želim da vičem.“

„Budi odrasla“.

Ponavljam sebi: Budi odrasla, ne ponašaj se infantilno (dreka, bacanje, udaranje).

Pronalazim podršku

Pročitam nekoliko puta nedeljno neki članak o mirnom roditeljstvu – Lori Petro, Teacher Tom, Janet Lansbury.

Ekran me čini nervoznom

pa izbegavam da koristim telefon i računar, odnosno veoma ograničavam njihovu upotrebu.

Govorim na stranom jeziku s decom

Ne možeš da se dereš na stranom jeziku!

Izvor: zmajka.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Kada razmislim, uglavnom nije dete to koje me nervira"

  1. Jelena kaže:

    Ovo je genijalno! Ja moju decu grdim na francuskom – šokira ih šta ova priča i odmah zaćute. Mamina kafa se ne dira. I stvarno, nervira me šef, ekonomija, pare (i njihov nedostatak) a ne to što najmlađa hoće zutu majicu, ne loze.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama