Када размислим, углавном није дете то које ме нервира

15 јануара, 2018

На једној групи о родитељству једна колегиница мама је питала како остали родитељи успевају да остану благи и стрпљиви када их дете доводи до граница. Написала сам подужи коментар који ми се случајно обрисао не једном, него два пута. Сада пишем на рачунару и пазим да „сејвујем“ сваких неколико минута. Ово су моји трикови.

12631342_843151989124118_2184011488276903597_n
Уочим шта ме иритира и пронађем решење за тај проблем.

Нервирале су ме разбацане играчке, па сам зато веома смањила њихов број у кући, научила (добро, још учим) дете да их не оставља на пролазу, у кухињи и на трпезаријском столу, као и да их не износи из дневне собе, јер стално падају, лупају, саплићемо се о њима и буде бебу. Место за играчке је, дакле, тепих у дневној соби. Играчке за напољу стоје код улаза и њима се у кући не игра. Играчке стоје у фиокама како се не би могле просути по поду. Када приметим да су се нагомилале играчке којима се деца не играју, склоним их, сакријем за другу прилику или поклоним. Приметила сам да углавном ако се дете не игра сада неком играчком, неће му бити дуги занимљива ни за неколико месеци, па је радије поклоним. Када има мање играчака, деца се боље сконцентришу и дуже играју играчкама које имају. И истраживања показују да је најбоље за дете да максималан број играчака које оно има око 20-25.

Спавам више

Легнем и ја када деца заспу (након завршавања кућних обавеза које гледам да обавим док су и они будни, са њима или док се играју). Не уносим телефон у спаваћу собу јер останем по блоговима до поноћи. Не купам се пре спавања јер ме разбуђује. Поподне не пијем кафу, радије неки умирујући чај. Избегавам и рад на рачунару поподне, јер сам приметила да се „озрачим“ и да од тога не могу да заспим и кад сам уморна.

Када се боље наспавам, свет је шаренији и сунце лепше сја.

Јутарње пуњење батерија

Ујутру, по могућности пре свега, измазимо се, подојимо, попричамо. Држим га и гледам докле год он сам не оде од мене да се игра. Онда је задовољнији, а ја могу својим послом по кући.

Не будимо бебу

Када беба спава, морамо да будемо тихи. У предсобљу не причамо ни шапатом, не задржавамо се ту. Када идем да успављујем бебу, старијем детету организујем занимацију – игру или цртани, оставим му ношу у близини, као и воду и ужину. Кажем му да буде тих, да идем у спаваћу с бебом па ћу се вратити када она заспи. Да се разумемо, за ово су нам требали месеци вежбања.

Нема играња са храном

Да сам једе то је и више него пожељно, али да млати кашиком, то но-но. Када је оброк готов, када устане са стола, сто се рашчишћава.

Не дирамо мамину кафу

Јер ако је проспемо, мама се претвори у кербера.

Идемо напоље

Напољу је све боље. Чист ваздух нам проструји кроз уши и однесе бубице.

Изговорим узраст детета уместо критике: Па ти имаш две године!

Не можеш да се љутиш на човека што је измрвио шпагете по кревету ако има две године.

Погледам у његов носић.

Дефинитивно се не можеш љутити на тај носић.

Саосећам

Он има три године. У кући је испробао све што је смео, наравно да се сада пење на наслон гарнитуре. Напољу – можда га већ боле ногице од трчања. Можда је огладнео или ожеднео. Јесмо заједно цео дан, али да ли смо сели да се повежемо када му је то било потребно? Цео дан се бавим кућом или бебом… Плаче, значи пати. Понаша се као беба, јер жели да се ми с њим понашамо исто као што се понашамо са бебом – љубоморан је, хоће исту пажњу и исту љубав.

Обратим пажњу када ћу планути

Постане ми вруће у глави, дишем тешко, стискам вилицу. Тада, ако могу, склоним се мало у купатило или идем часком до продавнице.

Спречим дете да настави чим приметим да то што ради изазива у мени нервозу.

Боље да негодује док смо сви мирни, него када планемо.

Кажем детету како се осећам

„Молим те немој више да лупаш, то је прегласно и смета ми. Када наставиш да лупаш иако сам те замолила да не лупаш наљутим се, а не желим да вичем.“

„Буди одрасла“.

Понављам себи: Буди одрасла, не понашај се инфантилно (дрека, бацање, ударање).

Проналазим подршку

Прочитам неколико пута недељно неки чланак о мирном родитељству – Лори Петро, Теацхер Том, Јанет Лансбурy.

Екран ме чини нервозном

па избегавам да користим телефон и рачунар, односно веома ограничавам њихову употребу.

Говорим на страном језику с децом

Не можеш да се дереш на страном језику!

Извор: zmajka.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама