– Moj otac je radio u fabrici, a majka je bila domaćica. Učiteljica nije mogla da shvati kako sam ja to odličan đak! Eto! Uvek je bolja bila Katarina, jer joj je tata sudija ili Jelena, zato što joj je mama pedijatar. Shvataš? Eto, to ti je nepravda, što bi rekao Kalimero.
– Ma hajde, mama, šta pričaš? Pa ti si bila vukovac! Što bi te učiteljica izdvajala od drugih?!
– Zato što sam radničko dete! Sine, nije svet tako idealan kao što ti misliš.
Mnogo sam se ljutila na mamu kad počne tako da priča. Oduvek sam gledala svet ne kroz ružičaste naočare, nego kao kroz kaleidoskop. Sve je meni bilo šareno, razigrano, vedro – životno. U tom dečjem filmu učiteljica voli sve đake podjednako, drugarstvo se neguje, pa celo odeljenje izdvaja skromnu sumu novca da drugu ili drugarici ZAJEDNIČKI za rođendan kupi knjigu.
Čitkim, damskim krasnopisom, učiteljica bi napisala na prvoj stranici: Rakić Neveni, za srećan 9. rođendan od drugova i drugarica iz odeljenja II-2.
I onda mama kaže, nije bilo baš tako.
– Nije nimalo lako, ali što pre shvatiš da nismo svi jednaki na ovom svetu, to bolje. – govorila je moja mama Rakić Nevena.
A meni nije bila jasna ta podela na „radničku“ i „profesorsku“ decu. U mom odeljenju svi su imali uglavnom roditelje koji rade sa srednjom školom, dvoje troje su imali fakultetsku diplomu. Niti je tu ko posebno štrčao, niti su nastavnici decu „podvajali“. Zbog toga sam kasnije još oštrije buntovnički ustajala protiv mame, da branim svoj stav: nema te nepravde!
I onda je moje dete krenulo u školu. Đačići kao jabuke, svi ispred škole dva po dva, rančevi veći od malenih leđa, uredni, počešljani, spremni, što se kaže, za nove pobede. Pogledam roditelje okolo, i ne bude mi čudno – šta tu ima čudno da bude – poznajem ih sve iz detinjstva, nije ovo veliki grad. Meni su svi jednaki, je l’? Nema veze što je Stevan jedva završio osnovnu i sricao slova do šestog razreda, evo nosi ajfon i neke kožne cipele. Nije važno što je Milena iz 8-3 svake godine bila na popravnom iz matematike (pomagala sam joj da položi tokom raspusta), sad prođe pored mene namirisana bez „zdravo“. Neka, mislim se, možda me nije prepoznala, prošle su godine, promenila sam se.
Krene školska godina, prođe septembar u znaku upoznavanja, eto prvog roditeljskog – svi su važni i bitni, moj Marko ovako, moja Marija ne voli to ovako, da li ste primetili da je moja Anastasija posebno nadarena za crtanje. Rekoh, možda sam ja pogrešila što se nisam pripremila za prvi roditeljski sastanak, neki raport ili portfolio mog Nikole da prezentujem. Ali ‘ajde, prvi se mačići u vodu bacaju, popraviću se kad bude tromesečje.
Radim u banci, srećem ljude stalno, pa tako do mene dođu razni glasovi, čujem – bila velika „navalica“ za našu učiteljicu. Svrati stara poznanica da podigne platu, priča kako joj ćerka muči muku, mnogo brzo prelaze slova, ne može dete da se snađe, sve je to do učiteljice, eh da su imali vezu za – ni manje ni više Nikolinu učiteljicu!
– Čekajte, kažete, ljudi tražili vezu da budu u njenom odeljenju?
– Da, ne znate kako je to sjajna učiteljica! Izvrstan pedagog! Ali svi su hteli kod nje, šanse nije bilo.
– Moj Nikola je u tom odeljenju, ali sad ste me zbunili, mi nikakvu vezu nismo potezali. Nisam ni znala da treba…
Moja sagovornica se kiselo nasmeja s druge strane šaltera, pokupi novac i ode nervoznim korakom. Malo mi beše krivo, reći će da se foliram, al’ ja stvarno nisam znala da treba i za polazak u školu protekcija da se traži.
Vreme odmiče, deca uče slova, a ja sve jednako po onom mom „nema nepravde, nema podele, svi su jednaki“, pa tako i mom Nikoli pričam. Ali moje dete, uvek veselo i radoznalo dete, počne da se vraća pokunjeno iz škole.
– ‘Ajde sad ti – kaže mi muž – Samo tvoj sin je neraspoložen. Pusti dete, neka ga. Mora da je shvatio da nema više slobodne jurnjave pa zato ide smrknuto.
I ja pustim. Dan, dva, tri i dođe Nikola sam do mene.
– Mama, je l’ zvezdica znači da te učiteljica voli?
Reč po reč i raspetljam nekako, radili su neku vežbu na času, Nikola i jedna mala Jasna dali sve tačne odgovore, Jasna dobila zvezdicu, a Nikola ne.
– Znaš, Jasna mi je rekla da to znači da je ona bolja od mene, a nije, isto smo znali! To nije fer!
Da ga pitam šta je učiteljica rekla, izokola oprezno, da joj ne narušim autoritet, i eto mi odgovora – učiteljica je rekla „ti ćeš sledeći put dobiti zvezdicu“.
Na pitanje „a što ne sada?“ dete nije dobilo odgovor. Na sledećem odmoru Jasna se šepureći između klupa narugala – mene učiteljica više voli!
Dečja posla.
Krenem ja lepim, kako je to nebitno, kako je važno da je on znao odgovore, pa sigurno će i njega oceniti lepo, dobiće leptira, zvezdicu, pa i peticu kad počnu prave ocene, da se ne brine, sve je dobro, al’ počne i mene da kopka.
Da l’ učiteljice stvarno imaju omiljenu decu?
Muž kaže, pa nisi valjda i ti naivna k’o dete da misliš kako to nije tačno. Oduvek su se više volela doktorska deca, ili od sudija, advokata. Al’ meni i dalje nije jasno, pa mi dođe i krivo. Zar to nije učiteljica za koju se toliko „potezala veza“?! Ako ona nije najbolji pedagog u školi, ko onda jeste?
Izroni odjednom tu i moja divna majka sa onom knjižicom za srećan rođendan i ispitivačkim pogledom – kao da nije sigurna da l’ joj samo teram inat ili stvarno ne razumem da ljudi nisu jednaki, pa čak ni kao deca.
– Što pre shvati, to bolje po njega, manje će se razočarati kasnije. Neće imati očekivanja. – kaže moj muž.
I tu ja shvatim, posle skoro 40 godina koliko eto među ljudima živim – nije ni važno jesmo li ili nismo jednaki. Da ne treba da učim dete ni tome da li je ili nije svet pravedan, koga učiteljica voli manje ili više. Glavna lekcija, ona s kojom bi trebalo da se rodimo – da ne očekujemo. Da živimo, učimo i radimo zbog sebe, ne poredeći se sa Jasnama, Katarinama i Jelenama. Ne jureći zvezdice, priznanja i odobravanja. Samo da hodamo gledajući svoju zvezdicu, spremni da budemo bolji – u odnosu na sebe od juče, prekjuče ili prošle godine.
Onda su sve nepravde ovog sveta izbrisane. Ako ih uopšte ima.
– Mama, je l’ mene učiteljica manje voli pa mi nije dala zvezdicu?
– Ne, sine, samo je zaboravila da upiše, a tvoj napredak se i te kako vidi! Napred samo, sutra ćeš biti još bolji!
Piše: Srbijanka Stanković
