– Поштовани родитељи, од среде 7. јуна ученици од првог до четвртог разреда долазе на прва четири часа, а ученици од петог до седмог разреда долазе на часове додатне и допунске наставе и слободне наставне активности чији ће распоред бити прослеђен од стране разредних старешина путем вибер групе. На тим часовима ће и ученици који желе имати прилику да поправе оцене.
Молим Вас да се изјасните да ли ће дете долазити у школу до краја ове недеље, тј. седмог, осмог и деветог јуна. За наредну недељу ће изјашњавање бити у петак. Те дане ће дете бити у обавези да присуствује свим часовима према датом распореду.“
– Александра иде.
– Јована ће ићи
– Никола ће ићи
– Немања неће долазити
– Ни Данило.
И тако се родитељска група са разредним старешином претворила у лицитирање, идентично ономе када морају сви родитељи да се изјасне да ли ће деца да ужинају следећег месеца или не. Уследила је слика распореда за 7, 8. и 9. јун који је заправо само скраћена верзија оног распореда који су и имали.
Питања родитеља нема. Ниједно.
Приметно је да родитељи пријављују само децу која морају да поправљају оцене. Да ли су их питали? Да ли су разговарали с децом пре него што су написали одговор?
А како се осећају деца која не морају ништа да “поправљају”? Зашто ниједно дете које има одличан успех није хтело да настави?
Зашто имам хиљаду питања и зашто ниједно не постављам у групи?
Шаљем поруку с питањем да ли моје дете од ова три дана може да иде један дан у школу? То је његово питање, јер му се распоред тог дана свиђа. На овом бифеу који му се нуди ове недеље његов одговор је био само среда, не четвртак и петак.
Зашто овако? Зашто мора овако? Зашто смо опет поделили ученике на оне који су “добри ђаци” и оне које сви притискају да поправљају оцене. После оног стравичног догађаја после ког сигурно сви другачије дишемо, успео је да се пробије трачак наде да ћемо да направимо неку скретницу, да ћемо схватити како не смемо да поларизујемо, како нипошто не смемо образовање да сводимо само на оцене. Сећам се како смо читали приче о томе да неке друге ствари чине дете одличним, а не оцене. Коначно смо причали, размишљали о томе. Коначно је нешто било важније од оцена. Сви смо добили најбруталнију и најстрашнију лекцију о томе у историји нашег школства. Зашто ми се то чини давно?
Ако је у допису наведено да поред додатне и допунске може да се реализује настава у природи, зашто је у распореду нема? Зашто су после тог саопштења сви учесници разумели да ће до 20. јуна школа да се сведе само на допунску и на поправљање оцена? Зашто се додатна не помиње? Зашто се деца која воле да уче не мотивишу да дођу на ту додатну? Зашто сви само на оцене мисле?
И тако је опет форма победила суштину.
Оцене ће се поправити. Деца ће (можда) и добити неки поклончић што су успели да „нагурају успех“.
Електорнски дневници ће бити попуњени са допунском наставом. И додатном?! Тамо нема обавезно поље “настава у природи” па није ништа ни пропуштено.
Зашто одједном више нема проблема и све смо свели само на успех, опет само онај с оценама?
Недавно је одражан хитан родитељски састанак због проблема у одељењу. Зашто насиље више не делује толико важно? Можда се деца препороде преко лета, на овом дужем распусту. Можда сами схвате како желе да се боље понашају. Најбоље да се надамо да ћемо да жањемо боље него што сејемо.
Ако је у допису наведено да „у циљу обезбеђивања бољих постигнућа ученика, а све у најбољем интересу ученика…“ да ли то значи да и Министарство просвете мисли само на оцене? Која конкретно постигнућа ученика? Који је то интерес ученика? Ко одређује тај интерес?
Кнедла настала 3. маја се не смањује. Никада неће ни почети да се смањује док не ставимо дете у центар школе и школовања и друштва. Дете са свим његовим осећањима, потребама и страховима. Дете које ће се осећати једнако вредно, без обзира на то шта му је закључено из математике или историје. Сви заједно га тамо смештамо и свима нама мора то да буде у интересу.
Изневерили смо децу. Опет. Да ли се они тако осећају? Да ли то они виде? Да ли ми видимо?
Све и ако је стигао такав допис знамо како и на који начин, он оставља простора да школа стави дете у тај центар. Зашто оно што може да се извуче као позитивно из тог дописа бива игнорисано? Допис нуди могућност да одељење добије неко драгоцено и веома потребно време за дружење, грађење бољих веза и односа и заједништва, повезивање и зближавање с наставницима у неком другачијем, животнијем, занимљивијем за њих контексту? Зашто је то тешко?
Аутор: Драгана, мама једног петака