Mama, ko je moj par iz klupe, kad svako sedi sam?

17 decembra, 2020

Bliži se kraj polugodišta. Moja sedmogodišnjakinja, savladavši celu azbuku, s ponosnim izrazom lica sama popunjava “Prvaricu” koju je dobila na prijemu prvaka.
Tačnije, na onome što je trebalo da bude prijem prvaka. A nije bilo. Zbog korone.

Foto: Canva

Opiši svoj prvi školski dan, kako je izgledalo, šta si imao obučeno, kako ti se zove učiteljica… – uporno stvorenjce radoznalih krupnih očiju polako sriče pitanja koja se ređaju u ovoj knjižici, namenjenoj da im jednog dana posluži kao vrsta dnevnika, radosnice, spomenara na prve školske dane.

Dok je letimice slušam, sklanjajući sa stola mrve od ručka, pomislih kako će njeni odgovori na sva ta divna pitanja morati da budu mnogo drugačiji od onih kakve smo zamišljali. Ranije sam joj pričala kako će im stariji đaci praviti priredbu, pa će svi roditelji, braća i sestre da ih isprate do učionice, da će biti svečano i posebno… Jer, tako biva generacijama i generacijama prvaka unazad.

Ko bi mogao i pretpostaviti da ove godine neće biti tako. Priredbe zabranjene, prozivka đaka ispred škole, sa njima sme da uđe samo po jedan roditelj (neki se umalo posvađaše oko toga da li će to da bude mama ili tata)… Sa lica skrivenim pod maskama, uzbuđenjem su zračile te dečije oči, odajući da se malci suočavaju sa nečim potpuno novim. Njima je novo to što su školarci, a svima nama – ceo način življenja.

Mama, ko je moj par iz klupe? Treba da upišem ime, a ne znam koje, kad ne smemo da sedimo ni sa kim – prenu me iz misli tanak glas čudovištanca, kako je od milja zovem.

Kako smisleno odgovoriti na ovo, naizgled, jednostavno pitanje iz njihove “Prvarice”? Ova generacija zaista nema para iz klupe. Zabranjeno je. Zato su odeljenja i podeljena na po dve grupe. Zato đaci prvaci poznaju samo polovinu svojih školskih drugara, iako je sam kraj poludgodišta. Pitam se, hoće li do kraja školske godine uopšte upoznati drugu polovinu odeljenja? Kada će imati para iz klupe, sa kojim mogu da šapuću na času i dele užinu? (I užinu je zabranjeno deliti, jer – korona).

Ma, nema veze, izgurasmo nekako čitava tri i po meseca, iako se govorilo o prelasku na onlajn nastavu još u septembru. Za đake prvake se onlajn nastava većini roditelja sa kojima sam pričala činila nezamislivom, pa i ovo zvuči kao veliki uspeh.

Bez prijema prvaka, bez para u klupi, bez deljenja užine, bez odlazaka na rođendane i proslave istih, bez zajedničkog fotografisanja oko jelke…

Nešto su bar imali što će upamtiti. Skraćene časove, maske i distancu.

Sve za šta nisu predviđena prazna polja u njihovim Prvaricama. Zato je i ostala popunjena tek napola.

Ne patetiši – kažem sama sebi. Pa i nakon što sam od deteta dobila prethodno pitanje. Najvažnije je da budemo dobro, da sačuvamo zdravlje, kako fizičko – na šta nas svaki dan bez milosti upozoravaju, tako i ono mentalno, o čijem “pucanju” se tek ponekad negde šušne.

Ma, jeste, ali ne može da ti ne bude žao i krivo što čitava ova generacija predivne dece svoje prve školske dane neće pamtiti po nekim normalnim, uobičajenim stvarima. Nisu to zaslužili.

Dok sam je čekala na ulazu u školsko dvorište, primetih grupu dece koja se nadmudruju čija maska je zanimljivija – da li ona sa čudovištem iz filma, smešnim likom iz crtaća ili karikaturom jedne pop zvezde. Zadirkuju se i smeju, kao što su sva deca u tom uzrastu oduvek radila.

Mama, jesam li ti rekla da sam u boravku upoznala Taru, koja ide u moje odeljenje, ali u B grupu? E, vidiš, mi smo se dogovorile da ćemo, kad prođe korona, sedeti zajedno na časovima. Sad imam šta da upišem kod onog pitanja u “Prvarici”: Moj par iz klupe je T-A-R-A. Dobro, nije još, ali će biti – sa zadovoljnim osmehom mi je saopštila moja školarka pristižući sa rancem na leđima većim od nje.

Pa da, tačno. Podsetila sam se toga već po ko zna koji put. Kad odrastemo, sve nekako dramatičnije shvatamo. Oni to ne doživljavaju tako strašno. Istina, za bolje još i ne znaju, sem iz priča. Ali jedno je sigurno: boljem ne samo da se nadaju, nego zaista i veruju u to. Nekako, malci kao da imaju mnogo veći talenat od nas da u svakoj čaši vide “dopola puno”.

Sudeći po njima, nema druge nego da verujemo da ćemo i ovo nekako pregurati… I da će se oni što pre spojiti sa svojim parom iz klupe.

Autor: Svetlana Rajić Bogićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama