Родитељи знају да само ако устану пре своје деце имају то мало времена када неће чути реч мама или тата поновљену (бројала сам) између 18 и 42 пута. Пијете кафу, загледани у једну тачку, а она тишина вам милује душу. Удишете дубоко ту тишину, као свеж планински ваздух, јер знате да кратко траје и да ће се вратити тек касно увече, када деца оду на спавање. Замишљени, размишљате о данашњим обавезама, о томе шта ћете правити за ручак, ко кад има тренинг, кад је рок за плаћање којечега, да ли сте прострли веш да се не усмрди у машини…
-Мама!
-Добро јутро душо, јеси се наспавала?
-Јесам. Где су ми чарапе?
-У другој фиоци, где иначе стоје.
-Мама! И ја сам устала.
-Добро јутро и теби. Чарапе су у другој фиоци, реците и брату да су чарапе у другој фиоци.
-Добро јутро мама. Да не знаш можда где ми је она плава мајица?
-Добро јутро сине. Мајица је на прању. Узми неку другу.
-Мама! Шта ти мислиш, зашто паста за зубе излази у три боје као српска застава? Јел ово српски каладонт?
-Мислим да су је направили тако зато што је тако забавнија. Желели су да се разликују од конкуренције.
-Мама, шта је то конкуренција? Мени нема друге чарапе.
-Kонкуренција је… ма како бре нема чарапе, синоћ сам их ставила заједно… ево вам сендвичи за школу и воће, спакујте обавезно, немој да нађем после сву ту храну по кући заборављену.
-Мама, је л ова салама од свиње? Ако је од свиње, то је у реду, а ако је од краве онда ми је жао да је једем. Ја волим краве. Мама, је л постоји љубичаста крава, као у реклами?
-У сендвичима је шунка од ћурке, је л то у реду?
-Јадна ћурка, она је имала мајку, и децу, па су је убили и направили од ње саламу за школу.
-Можете да је оплакујете цео велики одмор, или да поједете јабуку, она није имала мајку.
-Мама, а је л баба старија од тебе?
-Е баш ти хвала, није старија, зато се и зове баба.
-Мама…
-Идите питајте нешто тату.
-Он каже да ти све боље знаш и да питамо тебе. Је л знаш где су ми патике за физичко?
-Патике су у жутој кеси испод чивилука лево.
-Мама, нема лево кеса. Има једна десно, али није жута.
-Полазак, не чекам никога, закаснићете у школу.
-Мама, учитељица је рекла да дођеш на отворена врата, а Ањина мама је рекла да пошаљеш 500 динара за 8. март за поклон учитељици. И треба нам глина за ликовно.
-Мама, мени треба угломер, шестар и фломастери.
-Ви сте бре једне дерикоже мале. Полазак. Kрећемо. Улазите један по један у кола.
-Мама, је л могу да отворим прозор, мука ми је.
-Отвори прозор.
-Мама, је л можеш да пустиш ону нашу песму до школе? Ону, што пева она нека жена.
-Могу, ево пуштам.
-Мама, зашто су мачке проклете?
-Мачке нису проклете. Мачке су само мачке… животиње као и све друге. То што неки мисле да црне мачке доносе несрећу, то је чисто сујеверје… И да сујеверје је када верујеш да ти одређене ствари, бића, предмети, догађаји доносе несрећу. То је глупост.
-Мама, је л сво ово дрвеће никло само или га је посадио човек?
-Посадио га је човек, да улепша околину, и да има више кисеоника (схватам да сам покренула лавину)
-Мама, а је л ако нема кисеоника, је л бисмо ми онда умрли?
-Да, али то је немогуће да се деси, зато не брините, нећемо умрети.
-А ако бисмо умрли, је л нас онда поједу бубе и глисте?
-Паа, знате како изгледа свежа банана, е па ако стоји дуго она постане браон и трула. Исто тако ми изгледамо кад умремо, па после неког времена.
-Бљак. Ја ћу бити лепа и кад умрем.
-А да променимо тему, шта кажете? Је л има неко неку симпатију, м?
-Мама, мене је Стефан запросио да се удам за њега на сред часа.
-Опа, ја сам мислила да сте ви у фази споменара, оно изгледа озбиљно нешто.
-Мама, ја нећу да се удам за њега, ни за никога.
-Па ти онда немој. И рано ти је.
-Мама, ја немам никакву симпатију. У мене се нико није заљубио.
-Полако ћеро, све у своје време.
-Мама, ал ја нећу да ме неко љуби у уста.
-Неће те нико љубити у уста док му сама не дозволиш. А дозволићеш му онда када будеш порасла па ти се то буде допадало.
-Бљак. Никада ми се то неће допадати.
-Мама, ја сам заборавио блок и физичко.
-Е па ти добиј кеца из ликовног и физичког. Ја сам напоменула да понесеш.
-Мама, је л ме волиш?
-Волим те највише на свету и до краја универзума, и до ванземаљцове бабе, и назад.
-Ја тебе волим више.
-И ја те волим.
-Ја те волим највише.
-Ајде клинци, школа, изађите полако један по један. Понесите све своје ствари из кола.
-Ћао мама, ћааааоооо!
Одмахујем са осмехом. Знам да се ускоро враћам кући у свој фриленсерски рај препун тишине, са свеже скуваном кафом која се идеално охладила. Сакрила сам и парче торте само за себе. Нећу одмах почети са послом. Ћутаћу у тишини једно пола сата. Слушаћу птичице, мазићу пса, намазаћу нокте. Остаје ми још четири сата времена док се тастер “мама” поново не активира. То време је драгоцено, исцељујуће, инспиративно. За то време ћу радити шта год ми се прохте. Они никада неће знати да ја испред огледала плешем уз музику, мажем се блатом по лицу и телу, водим енормно дугачке телефонске разговоре са кумом, или се просто опет вратим у кревет да читам књигу. Тих четири сата траје мој бал и ја му се радујем свако јутро.
Сандра Тодоровић
Извор: Мондо