Ми жене се рађамо у казненом простору са невероватним даром да критикујемо саме себе. То је онај дар који свака од нас по рођењу добија од зле виле, пише Дециологија. Док чекамо принца на белом коњу бајка почиње овако:
„Дебела сам, ружна, досадна! Груди су ми мале! Излуђују ме пеге! Велика ми је гуза! Ужасно кувам! Kоса ми је катастрофа! Виде ми се подочњаци! Моја деца ме не воле! Да сам другачије поступила! Тако све у недоглед. Звучи ли вам ово познато?
Мој принц на белом коњу се лукаво насмејао прочитавши ове редове. Наравно, јер њега не оптерећује да ли му је испао стомак, или избија бубуљица, нити да ли смрди на лук и алкохол, а о деци да не причам! Мој принц се никада није запитао да ли је довољно посвећен отац с обзиром на време проведено ван куће, или да ли је себичан зато што гледа „ текму“ а не игра се са дететом које га мољикаво гледа. Или зашто не осећа грижу савест када суботом роштиља са друштвом уместо са дететом да проводи време у неком парку. А шта ја радим? Све супротно од њега. И да ли ме дете због тога више воли, да ли је везанија и наклоњенија, да ли ме због тога више слуша? НЕ!!
Знате онај диван осећај када носите бебу и маштате каква ће она бити? Мислим да су све маме имале тај моменат причања са бебом у стомаку, певање, мажење и сл. Обично, кажу доктори, маме у 99% случајева знају пол свог детета. Ваљда је то та мамећа интуиција. Моја замисао Чуперка као бебе је била очигледно нереалана. Знала сам да бебе плачу и да има тешких момената, али нисам знала да то могу да раде хистерично и без престанка. Најгоре је када не знаш шта је мучи. Ако је јела, пишкила, какила, спавала, а нису ни зуби – зашто плаче? Хиљаду пута бих плакала са њом из немоћи и питала се где грешим. Kада је прошла та фаза, имали смо зубе, цуцлу, па пелене, па прве слине и тако у недоглед. Моја кума, која има двоје одрале деце, је у једној прилици прокоментарисала да када се породиш више нема спавања, а и живот ти се сведе на колотечину и рутину. Другим речима, више не постојиш, постоје само деца! Ипак, нисам могла да прихватим тај робовласничи положај. Изашла бих на кафу са другарицом, шопинговала, прочитала неку добру књигу, или одгледала филм, проводила време са својим мужем, али повремено и у малим дозама. Онда би ме мучило то што је остављам, изгледало ми је себично. Уствари, сам осећај да ми време без ње прија стварао ми је нелагодност, сукоб унутар мене. Повећавао је кривицу. То је ваљда проклетство нас жена – ставити себе у казну!
Не спадам у групу ПС мама и сада из ове перспективе могу да кажем да сам поносна на то. Сто пута сам поступила супротно од онога што психолози налажу, или што околина богата искуством саветује, па чак супротно и свом инстикту. Kо уопште може да васпитава дете по строгим правилима? Ипак, морам признати да ме неке ситуације, као и изјаве мог детета наводе да се запитам да ли сам добра мајка и да ли му пружам срећно детинство?
Посумњати у себе не дешава се случајно. Чак иако то радимо саме, иза тога стоји неки друштвени окидач. Kада укуцате на Гооглу шта значи бити „добра мајака“ изаћиће вам текстови са дефинисаним пасосима који указују на то да ли јесте, или нисте, а ви треба само да се пронађете. Присуство околине, наметање, или још горе усвајање туђег искуства „то треба овако, а не тако“, или питања попут „још увек носи пелену“, или „није још проходала “, наводе нас да се запитамо да ли се довољно залажемо и да ли исправно поступамо са нашом децом. Сигурна сам да и ви у окружењу имате барем једну нарцисоидну маму која савршено барата материнством као прави експерт. Њена деца никада нису мусава, нису носила ни пелену, проходала су и пре пузања, никада нису болесна, паметнија су од остале деце и већ од годину дана показују невероватне таленте. Kако да не будете љубоморни?
Може ли ми неко рећи како се добија титула добре или лоше маме? Ми нисмо као наше мајке. Стил живота и брзина кретања кроз један дан омогућио нам је да поставимо високо своје обавезе које је, на крају, немогуће остварити. Наше маме су радиле од 7х до 15х и имале су много више времена да се посвете деци и мужу, и баве њиховим проблемима и радостима. Затим, разликују се и модели васпитања деце и изградње односа. Данас је најбитније да су срећна, научена да могу сама кроз живот као изграђене личности. Ауторитети, који су у нашим породицама заузимали главно место, пали су у воду увођењем једнакости у породици. У многим случајевима то је допринело да нам деца буду неваспитана и дрска. Не вичите, не туците их, пустите их нека хистеришу! Она стара „батина је из раја изашла“ је скоро, па забрањена. У нашем казненом простару за то се иде на клупу. Зато нам се деца бацају на под у маркету јер, „Боже мој“, немамо новца за неку скупу играчку! Никада нећу заборавити сцену где нисам хтела да испуним неки од хирова свог детета. Љутито ми је пришла, издравши се: „Иди у ћошак!“ Ниси добра, у казни си! У том тренутку сам занемела, схвативши да ме је дете лепо позиционирало. Дошло ми је да је пљуснем по гузи, али ми је у истом моменту била смешна, па сам се одлучила за један краћи разговор. Надам се да вам је познат угао као и чувена реченица из филма „Ми нисмо анђели“, „нема глупљих створења од родитеља!“
Драге маме, не очекујмо превише од себе. Ми смо обична љуска бића и нормално је грешити. „Супермаме“ не постоје. Наша деца ће увек бити наши мали критичари, уосталом и ми смо нечија деца, зар не? Оно што је сигурно и што нема критику, а наша срца препознају, јесу ођеци у дечијем загрљају, погледу и пољупцу:
„Најбоља мама на свету? Моја мама!“
Душко Радовић