Mi žene se rađamo u kaznenom prostoru sa neverovatnim darom da kritikujemo same sebe. To je onaj dar koji svaka od nas po rođenju dobija od zle vile, piše Deciologija. Dok čekamo princa na belom konju bajka počinje ovako:
„Debela sam, ružna, dosadna! Grudi su mi male! Izluđuju me pege! Velika mi je guza! Užasno kuvam! Kosa mi je katastrofa! Vide mi se podočnjaci! Moja deca me ne vole! Da sam drugačije postupila! Tako sve u nedogled. Zvuči li vam ovo poznato?
Moj princ na belom konju se lukavo nasmejao pročitavši ove redove. Naravno, jer njega ne opterećuje da li mu je ispao stomak, ili izbija bubuljica, niti da li smrdi na luk i alkohol, a o deci da ne pričam! Moj princ se nikada nije zapitao da li je dovoljno posvećen otac s obzirom na vreme provedeno van kuće, ili da li je sebičan zato što gleda „ tekmu“ a ne igra se sa detetom koje ga moljikavo gleda. Ili zašto ne oseća grižu savest kada subotom roštilja sa društvom umesto sa detetom da provodi vreme u nekom parku. A šta ja radim? Sve suprotno od njega. I da li me dete zbog toga više voli, da li je vezanija i naklonjenija, da li me zbog toga više sluša? NE!!
Znate onaj divan osećaj kada nosite bebu i maštate kakva će ona biti? Mislim da su sve mame imale taj momenat pričanja sa bebom u stomaku, pevanje, maženje i sl. Obično, kažu doktori, mame u 99% slučajeva znaju pol svog deteta. Valjda je to ta mameća intuicija. Moja zamisao Čuperka kao bebe je bila očigledno nerealana. Znala sam da bebe plaču i da ima teških momenata, ali nisam znala da to mogu da rade histerično i bez prestanka. Najgore je kada ne znaš šta je muči. Ako je jela, piškila, kakila, spavala, a nisu ni zubi – zašto plače? Hiljadu puta bih plakala sa njom iz nemoći i pitala se gde grešim. Kada je prošla ta faza, imali smo zube, cuclu, pa pelene, pa prve sline i tako u nedogled. Moja kuma, koja ima dvoje odrale dece, je u jednoj prilici prokomentarisala da kada se porodiš više nema spavanja, a i život ti se svede na kolotečinu i rutinu. Drugim rečima, više ne postojiš, postoje samo deca! Ipak, nisam mogla da prihvatim taj robovlasniči položaj. Izašla bih na kafu sa drugaricom, šopingovala, pročitala neku dobru knjigu, ili odgledala film, provodila vreme sa svojim mužem, ali povremeno i u malim dozama. Onda bi me mučilo to što je ostavljam, izgledalo mi je sebično. Ustvari, sam osećaj da mi vreme bez nje prija stvarao mi je nelagodnost, sukob unutar mene. Povećavao je krivicu. To je valjda prokletstvo nas žena – staviti sebe u kaznu!
Ne spadam u grupu PS mama i sada iz ove perspektive mogu da kažem da sam ponosna na to. Sto puta sam postupila suprotno od onoga što psiholozi nalažu, ili što okolina bogata iskustvom savetuje, pa čak suprotno i svom instiktu. Ko uopšte može da vaspitava dete po strogim pravilima? Ipak, moram priznati da me neke situacije, kao i izjave mog deteta navode da se zapitam da li sam dobra majka i da li mu pružam srećno detinstvo?
Posumnjati u sebe ne dešava se slučajno. Čak iako to radimo same, iza toga stoji neki društveni okidač. Kada ukucate na Googlu šta znači biti „dobra majaka“ izaćiće vam tekstovi sa definisanim pasosima koji ukazuju na to da li jeste, ili niste, a vi treba samo da se pronađete. Prisustvo okoline, nametanje, ili još gore usvajanje tuđeg iskustva „to treba ovako, a ne tako“, ili pitanja poput „još uvek nosi pelenu“, ili „nije još prohodala “, navode nas da se zapitamo da li se dovoljno zalažemo i da li ispravno postupamo sa našom decom. Sigurna sam da i vi u okruženju imate barem jednu narcisoidnu mamu koja savršeno barata materinstvom kao pravi ekspert. Njena deca nikada nisu musava, nisu nosila ni pelenu, prohodala su i pre puzanja, nikada nisu bolesna, pametnija su od ostale dece i već od godinu dana pokazuju neverovatne talente. Kako da ne budete ljubomorni?
Može li mi neko reći kako se dobija titula dobre ili loše mame? Mi nismo kao naše majke. Stil života i brzina kretanja kroz jedan dan omogućio nam je da postavimo visoko svoje obaveze koje je, na kraju, nemoguće ostvariti. Naše mame su radile od 7h do 15h i imale su mnogo više vremena da se posvete deci i mužu, i bave njihovim problemima i radostima. Zatim, razlikuju se i modeli vaspitanja dece i izgradnje odnosa. Danas je najbitnije da su srećna, naučena da mogu sama kroz život kao izgrađene ličnosti. Autoriteti, koji su u našim porodicama zauzimali glavno mesto, pali su u vodu uvođenjem jednakosti u porodici. U mnogim slučajevima to je doprinelo da nam deca budu nevaspitana i drska. Ne vičite, ne tucite ih, pustite ih neka histerišu! Ona stara „batina je iz raja izašla“ je skoro, pa zabranjena. U našem kaznenom prostaru za to se ide na klupu. Zato nam se deca bacaju na pod u marketu jer, „Bože moj“, nemamo novca za neku skupu igračku! Nikada neću zaboraviti scenu gde nisam htela da ispunim neki od hirova svog deteta. Ljutito mi je prišla, izdravši se: „Idi u ćošak!“ Nisi dobra, u kazni si! U tom trenutku sam zanemela, shvativši da me je dete lepo pozicioniralo. Došlo mi je da je pljusnem po guzi, ali mi je u istom momentu bila smešna, pa sam se odlučila za jedan kraći razgovor. Nadam se da vam je poznat ugao kao i čuvena rečenica iz filma „Mi nismo anđeli“, „nema glupljih stvorenja od roditelja!“
Drage mame, ne očekujmo previše od sebe. Mi smo obična ljuska bića i normalno je grešiti. „Supermame“ ne postoje. Naša deca će uvek biti naši mali kritičari, uostalom i mi smo nečija deca, zar ne? Ono što je sigurno i što nema kritiku, a naša srca prepoznaju, jesu ođeci u dečijem zagrljaju, pogledu i poljupcu:
„Najbolja mama na svetu? Moja mama!“
Duško Radović