Мама, у твом сам наручју једино сигурна

Кад сам имала шест година, била сам на ивици живота и смрти.

Да би сазнали шта се дешава са мном, морали су да ми узму узорак коштане сржи. Моја мама била је са мном у тим тренуцима.

Foto: Canva

Сећам се да је било већ вече и да су светла била пригушена. Обе смо селе на кревет, мама тик уз мене.

“Полако удахни, па полако издахни,” рекла ми је. “Тако сам ја радила кад си ти долазила на свет.”

Држале смо се за руке. Моја малена, још дечије буцмаста, а њена дугих нежних прстију, као створених за клавир. “Стегни ми руку, слободно.” – рекла је.

Удисала сам тај њен мир који је покушавала да ми пренесе, а издисала бол. Лагано.

Дугачка игла ушла је у моју кичму. Зурила сам у мамине дуге, лепе прсте и златну бурму.

“Удахни полако…” подсетила ме је мама својим мирним гласом.

Њена бурма блистала је на светлу, а прсти су били мирни, чврсто су држали моје. И то је све чега се данас сећам.

Не сећам се бола.

Испоставило се да имам по живот опасну бактеријску инфекцију која се проширила и на срце. А пошто сам рођена са срчаном маном, простора за оптимизам није било баш много.

Недељу дана касније, ето ме на интензивној нези. Била је то велика соба. Осећала сам се као да је мој кревет неко пусто острво, а соба велики океан. Соба у којој су боравиле сестре била је одмах до мене, али ја своје острво нисам могла да напустим.

Једне ноћи, машина која је стајала уз мој кревет почела је да пишти убрзано и снажно. Док сам се будила, сећам се флуоресцентног светла које ме је заслепило. Чинило ми се да пиштање машине постаје све јаче.

Моја мајка долетела је преко океана са ћебади. Покрила ме је њима и онда се сама бацима преко мене. Иако, овог пута, није могла да ми пренесе мир јер га ни у њој није било, удисала сам је. Она је била све што ми у том моменту треба.

Опет, није било бола.

Сигурна сам да је у тим тренуцима моја соба била пуна сестара и доктора. Али ја их се не сећам. Не сећам се ни игала које су сигурно забадали у моје тело ни доктора који су моју мајку обавештавали о томе шта се дешава са мном. Сећам се само моје маме и тога како ме је она спасила.

Мајке имају неку моћ, магију којој својој деци олакшају бол и учине да брзо нестане из нашег сећања. Како то раде? Једноставно – љубављу.

Јер мајке – оне ЈЕСУ магија.

Аутор: Ангела Анагост-Репке