Kad sam imala šest godina, bila sam na ivici života i smrti.
Da bi saznali šta se dešava sa mnom, morali su da mi uzmu uzorak koštane srži. Moja mama bila je sa mnom u tim trenucima.
Sećam se da je bilo već veče i da su svetla bila prigušena. Obe smo sele na krevet, mama tik uz mene.
“Polako udahni, pa polako izdahni,” rekla mi je. “Tako sam ja radila kad si ti dolazila na svet.”
Držale smo se za ruke. Moja malena, još dečije bucmasta, a njena dugih nežnih prstiju, kao stvorenih za klavir. „Stegni mi ruku, slobodno.“ – rekla je.
Udisala sam taj njen mir koji je pokušavala da mi prenese, a izdisala bol. Lagano.
Dugačka igla ušla je u moju kičmu. Zurila sam u mamine duge, lepe prste i zlatnu burmu.
“Udahni polako…” podsetila me je mama svojim mirnim glasom.
Njena burma blistala je na svetlu, a prsti su bili mirni, čvrsto su držali moje. I to je sve čega se danas sećam.
Ne sećam se bola.