Мама, зашто немаш времена?
Мама, зашто немаш
времена за мене?
И да ли су заузете
тако друге жене?
Стално негде журиш,
на састанак хитан,
ја у свему томе
најмање сам битан.
На сат стално гледаш,
нервозна си, љута,
а ја тужно молим,
по хиљаду пута.
Мама, седи мало,
да причамо нежно,
„Не, не могу, сине,
то је неизбежно.
Морам већ да пођем,
чекају ме тамо,
не може се оно
завршити само.“
Мама, мила моја,
како си ми драга,
држи ме за руку,
ти си моја снага.
Мама, немој ићи,
очи су ми тужне.
Мама, без тебе су
све недеље ружне.
„Сине, морам ићи,
посао ме чека.
ти остани ту,
није важно, нека.“
Мама, само мало,
застани крај врата
да ти склопим нежно
руке око врата.
А ти ме још онда,
пољупцем награди,
знаш да мени то
никад не досади.
Загрли ме чврсто,
помилуј ми лице
и видећес моје
сузе радоснице.
Мама, време лети,
године ће проћи,
а ти да их вратиш
висе нећес моћи.
А кад време прође,
видећес и сама:
најмање од свега
ти си била мама.
Ја ћу да порастем,
кренем на пут прави,
а остаћу жељан
пажње и љубави.
Мирјана Петров