Mama, zašto nemaš vremena?
Mama, zašto nemaš
vremena za mene?
I da li su zauzete
tako druge žene?
Stalno negde žuriš,
na sastanak hitan,
ja u svemu tome
najmanje sam bitan.
Na sat stalno gledaš,
nervozna si, ljuta,
a ja tužno molim,
po hiljadu puta.
Mama, sedi malo,
da pričamo nežno,
„Ne, ne mogu, sine,
to je neizbežno.
Moram već da pođem,
čekaju me tamo,
ne može se ono
završiti samo.“
Mama, mila moja,
kako si mi draga,
drži me za ruku,
ti si moja snaga.
Mama, nemoj ići,
oči su mi tužne.
Mama, bez tebe su
sve nedelje ružne.
„Sine, moram ići,
posao me čeka.
ti ostani tu,
nije važno, neka.“
Mama, samo malo,
zastani kraj vrata
da ti sklopim nežno
ruke oko vrata.
A ti me još onda,
poljupcem nagradi,
znaš da meni to
nikad ne dosadi.
Zagrli me čvrsto,
pomiluj mi lice
i videćes moje
suze radosnice.
Mama, vreme leti,
godine će proći,
a ti da ih vratiš
vise nećes moći.
A kad vreme prođe,
videćes i sama:
najmanje od svega
ti si bila mama.
Ja ću da porastem,
krenem na put pravi,
a ostaću željan
pažnje i ljubavi.
Mirjana Petrov