Био је распуст и возила сам децу код баке и деке на село. Неколико недеља пре тога сазнала сам да ће мој брат добити своје прво дете (еуфемизам за “постаћу тетка прелепог анђела”), па сам им баш током вожње саопштила да ће добити брата ког ће им родити ујна.
Након питања мог петогодишњег сина попут “а како се он зове” и “где је он био до сад”, добила сам и помало забринуту реакцију његове седмогодишње сестре.
“Мама, а хоће ујка и ујна нас да воле највише на свету и кад добију своју бебу?”
На ово питање нисам била спремна.
“Па, пиле, волеће вас исто као што вас воле и сад, али сваки родитељ своје дете воли највише.”
“А зашто?”
“Зато, мила, што је то нормално. Тако је природа уредила да сваки родитељ своје дете мора највише да воли.”
(Боже, глупог ли одговора!)
“Мама! Па ти онда нас волиш зато што мораш! Јако сам тужна сад…”
Остатак пута провела сам објашњавајући да то није тако, да сам се неспретно изразила.
“Добро, а зашто ти онда мене волиш?”
“Па, мила, зато што си МОЈА.”
Неколико дана касније седела сам са пријатељицом на кафи и испричала јој овај догађај. Рекла ми је да је и њу њена петнаестогодишњакиња не тако давно питала нешто слично – да ли би је волела кад би она била лопов и криминалац? Одговор је био – ДА. Мрзела бих то што радиш, то што су твоји поступци, али тебе бих и даље волела.
Немојте се дати преварити, па икад на ово питање одговорити са: “Волим те зато што си тако добар.” или “Волим те зато што си паметан и племенит.” или “Волим те јер си ти најлепша мамина принцеза.”
Јер, шта то онда за дете значи? Само једно. Да нисам племенит, добар и паметан, не бих био ни вољен.
Али дете се не воли због тих ствари. Ни због памети, ни лепоте, ни доброте. Дете се воли јер је наше, јер смо га ми донели на свет (или усвојили), јер је нама оно највећи дар који имамо. Баш такво какво јесте.
Зато, на ово дечје питање, увек и без изузетка одговарајте исто.
“Волим те зато што си МОЈ. А то ништа не може да промени!”
Аутор: А. Цвјетић