Mame što ostajete kod kuće sa decom, ja vam se divim!

mart 16, 2018

Sara Tarner, zaposlena mama dva dečaka, autor bloga pod nazivom Ne tako savršena mama i žena je koja je među prvima na glas rekla ono što većinu novopečenih majki muči, ali zbog straha od osude društva o tome ćute. Prvo je to učinila putem svog bloga, a onda, kada su joj se hiljade majki javite da joj zahvale na svemu što piše, odlučila je da svoje putovanje kroz majčinstvo pretoči i u knjigu.
Od nedavno, njena knjiga Ne tako savršena mama, o svim zamkama u prvim danima (i godinama) majčinstva, ugledala je svetlost dana i u izdanju Lagune. Ako već imate decu koja su prošla bebeći period, poslužiće vam da se podsetite svega kroz šta ste prošli, a što mamin mozak nekako potisne. Ako ste sad u tom periodu, dok čitate, neprestano ćete klimati glavom i biće vam neizmerno drago kad shvatite da je zapravo sve što osećate potpuno normalno. A ako tek planirate bebu, pa, možda je bolje da kupovina knjige sačeka, da se ne biste slučajno predomislili.
Mi donosimo jedan odlomak iz knjige, koji se odnosi na mame koje nisu žurile da se posle porodiljskog bolovanja vrate na posao. O tome kako je i najteži dan na poslu lakši od dana sa dvoje male dece, kod kuće.

Mame što ostajete kod kuće sa decom, ja vam se divim!

„Kakva banja, blago njima!” rekla sam jednom o mamama koje ostaju kod kuće sa decom. „Ko se ne bi izležavao kod kuće po čitav dan!” Kakav život!
Sve povlačim.
Nisam imala blage veze. Ako ovo čitate i ako ste vi jedna od njih, treba da znate da evo ovog trenutka pružam obe ruke i klanjam se. Zaslužujete divljenje glupskonki poput mene koje su mislile da vam je lako. Nisam to tad doživela na svojoj koži. Nisam znala.
Sad znam. Život kod kuće i briga o malim ljudima iz dana u dan nisu lagodni. To je ozbiljan posao na koji nisam bila spremna.
Ja u svoje obe trudnoće nisam sakupila godinu dana na porodiljskom. Drugi put sam dogovoreno bolovanje prekinula posle pet meseci (trebalo je da traje šest) tako što sam poslala mejl šefu da pitam mogu li da se vratim ranije. Uopšte se nisam dobro snalazila kod kuće. Nije mi prijalo da budem kod kuće svakog dana, svake sedmice, svakog meseca.
Nisam sigurna da postoji jedna određena stvar kod ostajanja kod kuće sa decom koja mi je posebno teška. Pojedinačno, sve stvari koje majka koja ostaje kod kuće radi, nisu teške. Ali, kulminacija čitavog niza faktora u danu provedenom kod kuće sa decom je mentalno ključanje koje se ne može meriti ni sa kakvim stresom na poslu.
Stvar je u kuknjavi. Gospode bože, ta kuknjava! Kenjkavi glasići pomešani sa napadima plakanja ili urlanja!
Stvar je i u tome da ništa ne mogu da obavim bez prekidanja. Nekih dana samo hoću da okačim mokar veš od pre dva dana, koji se u mašini skoro ubuđao. Ponekad bih samo da pojedem parče hleba, a da me niko ne pita: „A šta to jedeš? Hoću ja!”
A onda je tu i monotonija. Znam da nije društveno prihvatljivo da mame kažu da im je majčinstvo dosadno, ali meni ponekad jeste. Ne kažem da su moja deca dosadna -daleko od toga – oni me zabavljaju i oduševljavaju svakog bogovetnog dana. Ali uspavljivanje, kućni poslovi, 17. odlazak u isti park ove nedelje, počinju da dave.
Mame koje ostaju kod kuće sa decom zaslužuju odlikovanje sa zlatnim vencem. Svako ponekad izgubi strpljenje, ali nikad pre dece nisam osetila neodoljivi nalet nestrpljenja, kao kad:

  • Henri ima svoj „hoću-neću” napad besa. Ako nikad niste igrali tu igru s trogodišnjacima, verujte mi onda na reč, zaista je divna.
  • Džud koji plače zato što hoće jogurt, a onda još jače plače zato što neće jogurt. Dakle, kriv je jogurt.
  • Nicanje zubića (šta više reći)

Neko vreme sam se zavaravala da bih, da se nisam tako brzo vratila poslu, uživala da sam se duže posvetila majčinstvu. Nije tačno. Povratak na posao bio mi je kao bekstvo. I najteži dan na poslu je lakši od boravka kod kuće. Povremeno mi se činio kao praznik, zato što:

  • Možete da popijete šolju čaja, a da ne morate da urlate: „Pazi na čaj. Pazi na čaj!” dok se mali čovek bacaka opasno blizu šolje.
  • Vaš ručak je VAŠ ručak. Niko ga neće pojesti, niko neće na njega kijati. Ne morate da se krijete iza vrata frižidera i pravite se da tražite jogurt dok krišom proždirete čokoladu.
  • Niko vas ne gleda dok ste na vece šolji
  • Obući ćete nešto što nema skorenu povraćku na rukavu
  • U kancelariji se niko ne penje na vas (osim ako to želite, što je, naravno, vaša stvar)
  • Na pauzi za ručak možete u šetnju. Sami. Bez bebeće torbe.

Doduše, te pozitivne osobine radnog dana ne važe za sve poslove. Učitelji, bebisiterke, vaspitači, nemaju predaha od gomile dece koja urlaju, a nema svako vremena da na poslu uživa u šolji toplog čaja.

Uprkos želji da se što pre vratim na posao, oba puta je kraj porodiljskog pratila spoznaja da će mi deca nedostajati toliko da će me srce boleti. To zovem srcobolja.
Međutim, u poslednje vreme sam naučila da tu srcobolju prihvatim kao deo života jer sam sigurna da bi me srce bolelo na drugačiji način da potpuno odustanem od posla. Nisam ni dovoljno strpljiva ni dovoljno otporna da se svakog dana borim sa kućom.
Mame što ostajete kod kuće sa decom, zaista vam se divim.
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama