Danas nas je, iznenada, u 55. godini života napustio Milorad Mandić Manda. Svoju poslednju predstavu igrao je na sceni dečjeg pozorišta „Boško Buha”, i upravo je na premijeri predstave „Petar Pan” napustio ovaj svet. Svi koji smo ga gledali u dečjim emisijama i predstavama, znamo koliko gube sve buduće generacije dece njegovim odlaskom.
Podsećamo se sad intervjua koji je dao za magazin Story, gde govori o porodici i deci.
Talenat da oživi svakog junaka pred kamerama ne smatra toliko velikim uspehom koliko svoju sposobnost da vrednosti kojima su ga vaspitavali njegovi roditelji prenese na svoje naslednike iz prvog braka Marka, Filipa i Mariju, ali i malenog Andriju kojeg je dobio kao krunu šestogodišnjeg braka sa koleginicom Anastasijom – Anjom Mandić.
Story: Uspevate li da uskladite porodične obaveze i poslovne angažmane, a da pri tom imate i slobodno vreme samo za sebe?
– Retko uspevam da odvojim vreme samo za sebe jer svoje slobodne trenutke posvećujem porodici kojoj velikom ljubavlju uspevam da nadoknadim odsustva od kuće zarad posla. Nažalost, najviše vremena često provodim na poslu koji je garancija našeg opstanka, a takvu situaciju svi članovi moje porodice poštuju i prihvataju. Ipak, svaku priliku koristimo da budemo zajedno.
Story: S obzirom na veliku razliku u godinama, da li su vaša deca međusobno privržena?
– Svi su veoma povezani. Andrija je najmlađi, pa je mezimče i igračka svima koji mu udovoljavaju i dopuštaju gotovo sve. Veoma je vezan za Mariju kao i ona za njega, pa ponekad u svoj toj ljubavi umeju čak da budu i sebični.
Story: Plašite li se da ih ne razmazite?
– Odrastao sam u skromnoj porodici i vaspitavan sam tako da nisam imao mnogo želja. Bio sam svestan da su mnoge stvari za mene bile nemoguće, iako su se moji roditelji trudili da sestri, bratu i meni obezbede što više. Kada sam dobio svoju decu, pokušavao sam da svaku njihovu želju ostvarim istog trenutka. Zbog takvog stava oni su bili izgubili interesovanje za iznenađenja, a ja sam shvatio kako sam svojim postupcima postigao kontraefekat. Međutim, vremenom su počeli drugačije da razmišljaju i naučili su da cene roditeljski trud. Vodio sam ih na snimanja da vide koliko su naporna i kako sam na neki način žrtvovao porodicu zbog zanata, što me mnogo boli.
Story: Jeste li zbog posla morali da propuštate dečje rođendane ili godišnjice braka?
– Dešavalo se da ne odem na neku školsku priredbu ili utakmicu, ali nikada nijedan rođendan svoje dece nisam propustio. Trudim se da sa njima otvoreno pričam o svemu, da im pomognem ili ih posavetujem, i trudimo se da sve rešavamo zajedno.
Story: Kako su vaša deca iz prvog braka reagovala kada je Anja kročila u vaš život?
– Bili su mali da bih mogao s njima da razgovaram o tome. Tema je isuviše ozbiljna, a njima je bilo tako malo godina. Polagano sam ih uvodio u priču, i malo-pomalo predočavao da to nije ništa strašno i da me Anja neće oteti od njih. Prema svojoj deci ostao sam isti kao što sam bio i pre braka pa su shvatili da ih Anja ne ugrožava. Naprotiv, veoma brzo ih je zavolela i s njom su dobili jednog prijatelja koji o njima i te kako brine kada ja nisam tu. Sada su već veliki, ali njihova majka i ja trudimo se da zajednički donosimo sve njima važne odluke. Kada smo Anja i ja odsutni, Andrija je, ukoliko nije kod bake, čest gost na spavanju kod njih. Mržnja nikome ništa dobro nije donela, a ja sam u svim odnosima radio onako kako sam mislio da treba i verujem da sam dobro postupio.
Story: Danas brak i nije precenjena institucija, ali ste se vi ipak nakon kraha jednog odlučili za drugi?
– Ljudi se zbog ljubavi venčavaju i imaju decu. Onog dana kada ljubav prestane, ispravno je sesti i dogovoriti se o daljem životu. Mnogo je zdravije i odgovornije prema deci razvesti se, nego ih pustiti da slušaju svađe roditelja koje mogu da izazovu smetnje u njihovom razvoju.
Story: Delujete kao privržen suprug i otac. Umete li da budete strogi?
– Umem kao i svako, međutim, ja ih mnogo volim zbog čega je iz našeg odnosa isključena svaka strogost. Pored toga, kada su odrasli izgledam im smešno kada se naljutim. Sada razumem svoje roditelje koji su mi govorili: Velika deca, velika briga, mala deca, mala briga. Roditeljska briga je vid ljubavi i nikada je ne treba uzimati za zlo.
Story: Koliko je u današnje vreme teško izvesti decu na pravi put?
– Nije lako, i nije važno da li imate jedno ili više, u oba slučaja podjednako je teško. Uvek postoji dilema da li u ovom ludilu decu vaspitavati da budu barabe jer takvi dobro prolaze, ili ih vaspitavati da postanu dobri i pošteni ljudi. Odlučio sam da primenim model svojih roditelja i da svoju decu naučim da budu poštena, da pomažu drugima i da budu na oprezu. Umetnost življenja je u tome koliko brzo mogu da prepoznaju da li je nešto dobro ili loše.
Story: Planirate li možda proširenje porodice?
– Svojevremeno sam izjavio da bih voleo da imam desetoro dece, samo zato što smatram da su oni najveće blago i iskreno, voleo bih da ih imam još.