Данас нас је, изненада, у 55. години живота напустио Милорад Мандић Манда. Своју последњу представу играо је на сцени дечјег позоришта „Бошко Буха”, и управо је на премијери представе „Петар Пан” напустио овај свет. Сви који смо га гледали у дечјим емисијама и представама, знамо колико губе све будуће генерације деце његовим одласком.
Подсећамо се сад интервјуа који је дао за магазин Story, где говори о породици и деци.
Таленат да оживи сваког јунака пред камерама не сматра толико великим успехом колико своју способност да вредности којима су га васпитавали његови родитељи пренесе на своје наследнике из првог брака Марка, Филипа и Марију, али и маленог Андрију којег је добио као круну шестогодишњег брака са колегиницом Анастасијом – Ањом Мандић.
Story: Успевате ли да ускладите породичне обавезе и пословне ангажмане, а да при том имате и слободно време само за себе?
– Ретко успевам да одвојим време само за себе јер своје слободне тренутке посвећујем породици којој великом љубављу успевам да надокнадим одсуства од куће зарад посла. Нажалост, највише времена често проводим на послу који је гаранција нашег опстанка, а такву ситуацију сви чланови моје породице поштују и прихватају. Ипак, сваку прилику користимо да будемо заједно.
Story: С обзиром на велику разлику у годинама, да ли су ваша деца међусобно привржена?
– Сви су веома повезани. Андрија је најмлађи, па је мезимче и играчка свима који му удовољавају и допуштају готово све. Веома је везан за Марију као и она за њега, па понекад у свој тој љубави умеју чак да буду и себични.
Story: Плашите ли се да их не размазите?
– Одрастао сам у скромној породици и васпитаван сам тако да нисам имао много жеља. Био сам свестан да су многе ствари за мене биле немогуће, иако су се моји родитељи трудили да сестри, брату и мени обезбеде што више. Када сам добио своју децу, покушавао сам да сваку њихову жељу остварим истог тренутка. Због таквог става они су били изгубили интересовање за изненађења, а ја сам схватио како сам својим поступцима постигао контраефекат. Међутим, временом су почели другачије да размишљају и научили су да цене родитељски труд. Водио сам их на снимања да виде колико су напорна и како сам на неки начин жртвовао породицу због заната, што ме много боли.
Story: Јесте ли због посла морали да пропуштате дечје рођендане или годишњице брака?
– Дешавало се да не одем на неку школску приредбу или утакмицу, али никада ниједан рођендан своје деце нисам пропустио. Трудим се да са њима отворено причам о свему, да им помогнем или их посаветујем, и трудимо се да све решавамо заједно.
Story: Како су ваша деца из првог брака реаговала када је Ања крочила у ваш живот?
– Били су мали да бих могао с њима да разговарам о томе. Тема је исувише озбиљна, а њима је било тако мало година. Полагано сам их уводио у причу, и мало-помало предочавао да то није ништа страшно и да ме Ања неће отети од њих. Према својој деци остао сам исти као што сам био и пре брака па су схватили да их Ања не угрожава. Напротив, веома брзо их је заволела и с њом су добили једног пријатеља који о њима и те како брине када ја нисам ту. Сада су већ велики, али њихова мајка и ја трудимо се да заједнички доносимо све њима важне одлуке. Када смо Ања и ја одсутни, Андрија је, уколико није код баке, чест гост на спавању код њих. Мржња никоме ништа добро није донела, а ја сам у свим односима радио онако како сам мислио да треба и верујем да сам добро поступио.
Story: Данас брак и није прецењена институција, али сте се ви ипак након краха једног одлучили за други?
– Људи се због љубави венчавају и имају децу. Оног дана када љубав престане, исправно је сести и договорити се о даљем животу. Много је здравије и одговорније према деци развести се, него их пустити да слушају свађе родитеља које могу да изазову сметње у њиховом развоју.
Story: Делујете као привржен супруг и отац. Умете ли да будете строги?
– Умем као и свако, међутим, ја их много волим због чега је из нашег односа искључена свака строгост. Поред тога, када су одрасли изгледам им смешно када се наљутим. Сада разумем своје родитеље који су ми говорили: Велика деца, велика брига, мала деца, мала брига. Родитељска брига је вид љубави и никада је не треба узимати за зло.
Story: Колико је у данашње време тешко извести децу на прави пут?
– Није лако, и није важно да ли имате једно или више, у оба случаја подједнако је тешко. Увек постоји дилема да ли у овом лудилу децу васпитавати да буду барабе јер такви добро пролазе, или их васпитавати да постану добри и поштени људи. Одлучио сам да применим модел својих родитеља и да своју децу научим да буду поштена, да помажу другима и да буду на опрезу. Уметност живљења је у томе колико брзо могу да препознају да ли је нешто добро или лоше.
Story: Планирате ли можда проширење породице?
– Својевремено сам изјавио да бих волео да имам десеторо деце, само зато што сматрам да су они највеће благо и искрено, волео бих да их имам још.