Сећам се како је моја бака, која је и у својој старости изузетно држала до неких навика изграђених у младости, увек знала ко ће први да седне за сто, ко ће да послужи госте, и како се понаша кад неко уђе у просторију. Није то била нека строга церемонија – била је то просто навика, део онога што се подразумевало. У данашње време, негде између нотификација, порука и бескрајног скроловања, ти мали гестови лепог понашања некако су нам измакли. Заборавили смо их. А штета је, јер управо они чине разлику између хаоса и хармоније, између равнодушности и пажње.
Манири нису изашли из моде – никада нису и никада неће. Они нису реликт прошлости, већ темељ на којем градимо поштовање, емпатију и достојанство. И баш зато треба да их пренесемо деци, од најранијих дана.
Придржи врата – за све
Овај гест је једноставан, али снажан. Учимо децу – и дечаке и девојчице – да придрже врата особи која иде иза њих. То није ствар „џентлменства“ у старинском смислу, већ основне културе. Придржи врата старијем комшији, мајци са колицима, другару из школе. То је начин да кажеш: „Примећујем те. Стало ми је.“
Представи себе – и друге
Кад се у друштву појави неко нови, неко ко није упознат са свима, дете треба да зна да је на њему (или било ком од присутних) да прекине нелагоду. „Ово је моја другарица Ана, идемо заједно у школу.“ Једноставно, природно, без неке посебне драме. Та мала пажња помаже људима да се осећају добродошло – и учи децу да буду свесна околине, да препознају кад неко можда стоји по страни и осећа се искључено.
Гледај у очи
Екрани су нас научили да гледамо доле. Константно. Поглед нам аутоматски склизне ка телефону, таблету, било чему што светлуца. Али поштовање почиње очима. Кад неко прича са тобом, гледај га. Покажи да си ту, да слушаш, да ти је стало. Потпуна присутност је један од најдрагоценијих поклона које можемо дати другој особи – и то је нешто што се учи од малена.
Руком писане захвалнице
Заборавите Вибер, заборавите брзу поруку са смајлијем. Кад неко учини нешто лепо – позове те на рођендан, поклони ти поклон, помогне ти на неки начин – узми оловку и папир. Написана захвалница има тежину. Она говори: „Одвојио сам време. Размислио сам о теби. Ценим оно што си учинио.“ У свету где све иде брзином светлости, успорити и написати нешто руком постаје гест вредан дивљења.
Сачекај свој ред
Самоконтрола и достојанство иду руку под руку. Учимо децу да не упадају у реч, да не прекидају, да сачекају да неко заврши мисао пре него што они почну своју. „Пусти друге да заврше, па кажи што имаш“ – то није само пристојност, то је поштовање туђег простора и гласа. У свету где сви желе да буду чувени, способност слушања је супермоћ.
Без телефона за столом
Сто је место где се породица повезује. Где се прича о дану, где се смеје, понекад и свађа, али си ту – присутан. Телефон за столом је као зид између људи. Учимо децу да то време припада онима који седе са њима, не онима на екрану. Оброк или вечера без телефона постају ритуали блискости – и то су тренуци које деца памте.
Помози да се расклони
Ако си у гостима, покупи играчке после себе. Склони свој тањир. Понуди помоћ. То су тихи, ненаметљиви знакови скромности и лепог васпитања. Нико не очекује да дете буде савршено, али кад види да се неко потрудио да не остави хаос иза себе – то оставља утисак. Учимо децу да буду део решења, не проблема. Да буду људи на које се можеш ослонити.
Понуди своје место
У пренатрпаном аутобусу, у чекаоници, било где – примети коме је можда потребније место од тебе. Трудној жени, старијем господину, некоме ко изгледа уморно. Свест о другима је основа лепих манира. Није у питању жртва, већ емпатија. „Видим те, и бринем.“
Поздрав – топло и искрено
Не оно брзо „ћао“ док буљиш у телефон, већ права реч, уз осмех и контакт очима. Добро јутро. Добар дан. Хвала. Молим. Те мале речи нису формалност – оне су мост између људи. Учимо децу да поздраве комшије, продавце, наставнике. Да не пролазе поред људи као да су невидљиви. Топао поздрав може некоме променити цео дан. Све то, док их гледају У ОЧИ.
И да закључимо…
Манири нису застарели. Нису замењени технологијом, нити су постали ирелевантни у дигиталном добу. Напротив – потребнији су него икад. У свету где се све више комуницира преко екрана, где се све више јуримо и где је све мање времена за пажњу, управо ти мали гестови чине разлику. Они враћају људскост у свакодневицу.
И на крају – манири се не уче предавањима. Уче се примером. Кад придржимо врата, кад седнемо без телефона, кад погледамо дете у очи и стварно слушамо – то је најјача лекција коју можемо дати.
П.С. Након писања овог текста, покушали смо на сервису за фотографије на ком се налазе МИЛИОНИ слика да пронађемо неку на којој дечак придржава врата неком. Или девојчицу која уступа место. Или дечака који се неком представља. Нисмо успели. Изгледа да је последњи тренутак да ове заборављене манире вратимо. Док их нисмо сасвим изгубили.