Шта значе чудни дечији цртежи?


Необична уметност вашег детета кроз цртеже које оставља свуда по кући, није само слатка, помало чудна или авангардна – наука сугерише да чак и најбизарнији прикази могу имати дубоку креативну намеру.

Високо на листи непријатних друштвених интеракција је тренутак када вам неко кога и не познајете баш најбоље показује бесмислене цртеже свог малог детета, а да сте ви при томе психолог који у њима може пронаћи нешто више. Посматрач би могао помислити да је тај цртеж уметност – или да је барем чињеница постојања цртежа – слатка. Такође могли бисмо помислити да је цртеж смешан, а понекад и застрашујућ. У оба случаја, уобичајена реакција је осмех и питање: „Шта би то требало да буде и шта би то требало да представља?“


На крају крајева, ове дечије креације у виду цртежа ретко када изгледају као нешто потпуно препознатљиво или „стварно“. Могуће је открити када упитамо родитеље да је детету на памети било нешто из сећања на неки објекат или предмет – те тако неки цртежи могу имати поприлично мрачно значење иако не делују тако, а неки мрачни цртежи могу имати поприлично позитивно значење.

У сваком случају, посматрачи цртежа имају тенденцију да се смеју оваквим стварима као дечјем несталном уметничком процесу. Међутим ако цртеж делује љутито или мрачно, могли би да се забрину о томе шта то значи.

Али стручњаци кажу да се ови одговори ослањају на застарело разумевање дечијег цртежа. Почевши од 20. века, психолози су имали тенденцију да претпостављају да је дете достигло висок ниво развоја цртања ако је могло нешто да прикаже реално. Тврдили су да када дете нацрта нешто једноставног изгледа, попут људске фигуре у стилу „пуноглавца“ – неку врсту кружне главе са рукама и ногама које вире из ње (и, обично, без торза), то је уобичајено у дечијем цртању — то је било због погрешне представе детета о томе како је, рецимо, људско тело организовано. Цртеж са апстракцијама или необичностима? То је значило да дете није сасвим разумело објекат који покушава да прикаже. Или, према каснијим теоријама, то је једноставно значило да није знала како да реално представи ствари (чак и ако је разумела како ствар изгледа у стварном свету). Али данас, све већи број психолога сугерише да је грешка сагледати било који цртеж који не изгледа „стварно“ као инфериоран или погрешан.

Док се посматрачи обично слажу да постоји фаза у којој већина деце тежи реалистичном приказу на свом цртежу, многи психолози тврде да у ранијим фазама цртања деца не размишљају о реализму. Узмите, на пример, начин на који деца имају тенденцију да разбацују предмете на незгодним местима на својим цртежима; могли би нацртати кућу у левом углу странице, а затим пут до куће који некако стоји изнад ње. Али то не значи да не разумеју како ове сцене изгледају у стварном свету, како кажу неки стручњаци; уместо тога, дете више брине о постизању својеврсне визуелне равнотеже између објеката. Њихов циљ је, на крају, да створе нешто што ће имати смисла за особу којој то покажу. Они покушавају да нацртају визуелни еквивалент, нешто што је читљиво, нешто што ће неко други разумети.

У ствари, понекад деца више воле да нацртају нешто на одређени начин чак и када знају да то „треба“ да изгледа другачије, или чак и када су у стању да реалније нацртају објекат. Постоји велики број случајева у којима су деца објаснила да су човека нацртали као пуноглавца због тога што воле тако да цртају човека, иако знају да он не изгледа тако. Међутим многа деца ће понекад да цртају људе као пуноглавце једноставно зато што су у журби и желе да нацртају гомилу њих. Дакле важно је да испитате и контекст стварања цртежа, те да упитате дете – наравно потпуно спонтано, без осуде, без скривених интенција– када је то нацртало и шта то треба да значи.

Последњих деценија, научници су открили да развој дечјег цртежа може довести до безбројних дестинација – укључујући облике „нереалног“ приказа попут мапа, графикона и симбола. Ове и овакве дестинације или прикази се могу разликовати у различитим културама.

Познат је на пример случај из 1930-их о детету аустралијских Абориџина које су одгајали европски досељеници и које је одрасло цртајући културно познате предмете из нове заједнице као што су куће и возови; Међутим, када се поново ујединио са својом заједницом Абориџина, почео је да црта користећи симболе као што су кругови и квадрати, који су били уобичајени културни облици изражавања у његовој заједници. Ако су испитивања из тога времена била тачна, онда оно што би посматрачу могло изгледати као прелазак са софистициранијег на мање софистицирани цртеж заправо је само случај да дете узима инспирацију из другачијег скупа културних симбола, а можда и из другог скупа очекивања од одраслих у његовом животу на оно што се сматра добром уметношћу. Не постоји ништа неизбежно ни у једном од стилова као у крајњој тачки развоја цртежа. У једној култури циљ је реалистичан приказ; у другој култури, то је апстракција.


Теорије о томе колико су културно конструисане дечије навике цртања заиста варирају у великој мери, али стручњаци се слажу да су суптилне културне разлике пронађене у дечијој уметности широм света. Јапанска деца, на пример, последњих година цртају људске фигуре са лицима у облику срца и великим очима, за шта неки кажу да је то захваљујући утицају манга стрипова.

Родитељ би могао да стави цртеже своје деце на фрижидер иако је на цртежу читава породица приказана као да су пуноглавци или “чичаглише”, али то је из љубави према свом детету, а не према слици која изгледа фанки. Међутим за многе људе је таква дечија уметност заправо поприлично изузетна. У ствари, одрасли апстрактни уметници као што су Роберт Мотхерwелл и Паул Клее били су инспирисани дечијим цртежом. Посматрачи су пронашли сличне обрасце у модерној апстрактној уметности и дечијем цртежу; један пример је „рендгенски” цртеж, или цртеж на коме је „унутрашњост” особе видљива (као беба приказана у стомаку жене). Познато вам је да ће поједини људи данас за модерно сликарство или апстрактно сликарство рећи то да је њихово дете талентованије од сликарског дела сликара којег посматрају. Међутим уметници некад управо имитирају тај дечији однос према апстрактном.

Познато је на пример да су сликарска дела чувеног Пабла Пикаса на почетку његове каријере била хипер – реалистична. Како се његова каријера развијала и како је нашао свој уметнички правац “кубизам” она су постајала све апстрактнија и апстрактнија, а уз то и некако дечија и наивнија. На то је и сам Пикасо одговорио да му је требало доста времена да научи технику – односно реалистични приказ, а да потом почне да крши правила и да ствара нешто аутентично и ново што наликује дечијем – што је суштински био врхунац његовог стваралаштва. Сличан је принцип у нашем сеоском или наивном сликарству, сликара који немају формално уметничко образовање али су имали талента. Тако можемо наићи на приказе сеоског живота или људи са села који имају огромне шаке које јесу наивно представљене, али као симбол показују велики рад који их је начинио таквима.

Све ово сугерише да дечији облици и фигуре ипак нису толико поједностављени – оно што се одбацује као једноставност може уместо тога бити степен менталне слободе за којим многи апстрактни уметници чезну да поново створе. Деца би могла бити отворенија за игру ​​са представљањем невидљивих ствари попут звука и емоција, јер још нису ограничена ограничењем приказивања само видљивих субјеката који су карактеристични за традиционалну западну уметност.

Наравно, уметнички апсурди мале деце често се своде на чињеницу да су деца, да њихове техничке способности нису довољно напредне. Многи научници упозоравају на прецењивање уметничке софистицираности деце; било какве сличности са радовима бриљантних апстрактних уметника су само срећни случајеви, кажу они. Међутим наравно не треба искључити ни ту могућност да је ваше дете можда невероватно талентовано за сликарство као уметност.

Срећна несрећа или уметничко чудо, признање да мала деца немају толико намере да направе реалистичан приказ помаже да се покаже шта им значи искуство цртања. За многу децу, цртање је узбудљиво не због коначног производа до којег води, већ зато што могу у потпуности да живе у свету свог цртежа неколико минута (и онда одмах забораве на то неколико минута касније). Одраслима је можда тешко да се повежу са овом врстом пролазног искуства целог тела. Али могућности за самоизражавање које пружају цртежи имају важну, чак и терапеутску, вредност за децу.

Чак и једноставне шкработине за децу имају неког смисла. Док се некада мислило да деца шкрабају само да би искусила физички осећај померања руке дуж странице, сада се показало да када деца шкрабају… они представљају себе кроз акцију, а не кроз слике. На пример, дете може да нацрта камион тако што брзо прави линију преко странице и имитира звук камиона попут “жррррр”. Иако завршни цртеж не изгледа као камион, иако он нема своју путању…имитација звукова камиона и његовог кретања покретима руку за дете представља камион. Односно дете покушава да представи камион кроз акцију. На неки начин имате цртеж спојен са симболичком игром.

Наравно иако је овај текст назван шта значи цртеж мог детета, то вам не можемо рећи. Управо из разлога што његов стварни смисао зна само дете које га је нацртало, а са друге стране због тога што је сваки дечији цртеж често нешто што је ван шаблона и не може се универзално тумачити. За једно дете су три црте укосо можда трава под ведрим небом, док би за друго дете такав исти цртеж значио брзо вожење аутомобила. Уколико желите да сазнате смисао цртежа, питајте своје дете шта цртеж за њих преставља или седите поред детета док црта и посматрајте цео процес цртања – можда ће вам се по звуковима и игри током цртања значење само казати.

Извор: digitalni-psiholog.com