Како кроз креативну радионицу ученици уче да препознају своја осећања, изразе мисли и боље разумеју једни друге
Како изгледа свет који не можемо да видимо, а који свако од нас носи у себи? Где се налазе наши страхови, куда теку наше жеље, у којој шуми чувамо сећања и на ком острву станује наша срећа?
Овим питањима започели смо креативну радионицу „Мапа мога ума / Моје царство“, током које су ученици имали прилику да нацртају нешто много сложеније од обичне географске карте – мапу сопствених мисли, осећања и доживљаја.
Уместо држава, градова и река које проналазимо на географским картама, на ученичким радовима нашле су се Планина страхова, Река жеља, Шума сећања, Пустиња досаде и Острво среће. Пет задатих рељефних облика постали су симболи унутрашњег света сваког детета.
Пет предела једног унутрашњег света
Ученици 3/1 су добили јасне смернице: требало је да нацртају тачно пет задатих облика рељефа, да их именују и да своју мапу уреде пратећи одговарајућу легенду. За рад су користили веће папире, дрвене бојице и фломастере, а неки су одабрали и темпере.
Иако је задатак био исти за све, настали су радови који су се међусобно разликовали. Свако дете је на свој начин доживело задате појмове и преточило их у боје, облике и симболе.
Планина страхова могла је да буде висока и стрма, Река жеља дуга и вијугава, а Острво среће испуњено бојама и детаљима који представљају оно што детету доноси радост. Шума сећања и Пустиња досаде добиле су своје посебно место на мапама, у складу са дечјим замислима.
Тако је један ликовни задатак постао прилика да ученици размишљају о себи, препознају оно што осећају и пронађу начин да то прикажу.
Када радови постану повод за разговор
Посебно значајан део радионице уследио је када су ученици своје радове изложили на табли и говорили о ономе што су насликали. Објашњавајући своје мапе, имали су прилику да поделе део свог унутрашњег света са другима. Слушајући једни друге, откривали су да исти појам не мора код свакога да изазове исту мисао или осећање.
Оно што је једном детету представљало срећу, другом је могло значити нешто сасвим друго. Неки су своје жеље приказали кроз симболе и боје, док су други више пажње посветили сећањима или начину на који замишљају сопствене страхове.
Управо у тим разликама налазио се најважнији део активности. Ученици су имали прилику да уоче да свако од нас свет посматра из сопствене перспективе, да различито размишљамо и осећамо и да је важно да те разлике поштујемо.
Од цртежа до емпатије
Радионица „Мапа мога ума / Моје царство“ показала је да ликовно изражавање може да буде много више од стварања лепог рада. Оно може да отвори простор за разговор, размену идеја и боље међусобно упознавање ученика.
Када деци пружимо прилику да своје мисли и осећања изразе на начин који им је близак, стварамо услове да се осећају прихваћено и да слободније учествују у заједничким активностима. Истовремено, учимо их да пажљиво слушају друге, да не доносе пребрзе закључке и да прихвате чињеницу да различитост није препрека, већ богатство сваког одељења.
Овакве активности доприносе развијању самосвести, комуникације, креативности и емпатије. Оне нас подсећају да је важно да, поред знања која ученици усвајају, негујемо и њихову способност да препознају сопствена осећања и разумеју људе око себе.
Свако дете има своју мапу унутрашњег света. Наш задатак је да му помогнемо да је упозна, да научи да је чита и да разуме да и други имају своје мапе које заслужују пажњу, разумевање и поштовање.
Аутор: Бојана Пешић, проф. разредне наставе и педагошки саветник, Основна школа ,,Чегар“, Ниш