Љуто дете је дете које је уплашено, тужно и није у стању да ову емоцију објасни речима, па то чини на једини начин на који уме – бесом. Љуто дете обично се осећа као да му је одузето, забрањено, нешто њему изузетно важно, а осећа немоћ да се за то избори.
Данас ћемо вам причати о једном љутом детету. Зваћемо га Марко. Марко има 2,5 године. Он је дете као било које друго. Весело, разиграно, понекад љуто, тужно, бесно.
Наша прича почиње једним даном кад је Марко јако, јако, ЈАКО желео нешто што није могао да добије. Мама му је то јасно рекла, али се он силно наљутио и почео да је удара.
Његова мама ухватила га је за руке које је чврсто држала, говорећи смирено али одлучно: „Нећу дозволити да ме удараш. То ме боли.“
Кад руке више није могао да користи за ударање, Марко је почео да шутира маму.
Мама, разумљиво, има јаку жељу да му узврати, али је свесна да родитељи, иако не би требало да игноришу овакво понашање, на њега не треба да одговарају „враћањем“.
Деци су потребна наша јасна, недвосмислена ограничења када је њихово понашање ван контроле. И потребна им је наша помоћ да схвате шта осећају, да науче како да управљају сопственим понашањем.
Мама се мало измиче и Марко не може да је дохвати, па почиње да се смеје и да циља. Овај смех додатно љути маму и пита се да ли би ипак требало да га научи тако што ће му узвратити ударац?
Али, Марко се не смеје зато што ужива у томе што ради. Он је толико узнемирен да не може да отпусти вентиле и заплаче. Његов смех заправо је одбрамбена реакција којом покушава да се удаљи од своје напетости и лоших осећања.
Мама, и даље љута, подсећа себе да је Марко сада уморан и гладан. Дубоко удахне и понови себи: „Он се понаша као дете јер је дете!“
Улаже велику енергију у самоконтролу, удахне ваздух и уравнотеженим гласом одговара: „Смејеш се, али покушаваш да ме удариш… и то уопште није смешно! Узнемирен си и љут.“
Марко почиње јаче да шутира, а мама поново, још одлучније, али нежно, каже: „Не! Не ударај своју маму кад си љут!“
Марко се на делић секунде смирује, а мама користи тај тренутак и каже: „Толико си јако љут да желиш да ме повредиш. Баш, баш си узнемирен!“
Марко и даље млати ногама, али мало спорије, јер почиње да схвата да га мама разуме.
Његова мајка наставља, чучећи крај њега и гледајући га у очи: „Да, узнемирена си и мислиш да мама није фер!“
Он гледа у мамине очи почиње да плаче. Мајка га загрли, а он плаче и даље. То траје неко време, а чини се да ће трајати заувек. Напокон се зауставља и тек помало јеца. У том тренутку, не раније, мама каже: „Био си тако тужан и љут…“
Марко има снаге само да потврди: „Да...“
Она даље каже: „Да, био си тужан и љут, повређен, па си хтео да повредиш и маму, зар не?“
Марко се загледа у њу. Мама зна да успоставља везу: осетио се повређеним, па је желео да повреди.
Марко скрива лице на мамином рамену.
Она наставља слатко, топлим гласом: „Сада кријеш лице јер ти је жао што си ме повредио, зар не? Сад сам добро. Али кад ме удараш, боли. Уместо да ме удариш, ти ми реци зашто си узнемирен. Или, ако не можеш да кажеш, снажно удари ногама о под или чврсто ухвати моју руку. Али немој ме ударати.“
Марко је још увек мајчином крилу и снажно удара о бетон.
Мама: „Да, мили, можеш да удараш ногама о под кад си љут. А шта је са ударањем људи?“
Марко: „Не.“
„Тако је„, узвраћа она, „нема више ударања маме. Мислим да смо и гладни и уморни. Идемо кући.“
Шта је Марко научио из ове приче:
- да је његова мајка та која поставља границе за његове поступке како би сачувао себе и друге око себе, што је велико олакшање за њега;
- да његова мајка разуме када се узнемири и помогне му да се избори са осећањима;
- оно што га боли унутра, може и сме да избаци ван;
- мајка је неко ко га штити и брине за његову срећу, чак и кад мора да каже не;
- да је особа са читавом палетом осећања – љутњом, бесом и свим осталим; и да је то у реду.
- да се емоције могу контролисати.
И можда најважније: да, без обзира на то шта се десило, љубав његове мајке према њему је безусловна.