Ljuto dete je dete koje je uplašeno, tužno i nije u stanju da ovu emociju objasni rečima, pa to čini na jedini način na koji ume – besom. Ljuto dete obično se oseća kao da mu je oduzeto, zabranjeno, nešto njemu izuzetno važno, a oseća nemoć da se za to izbori.
Danas ćemo vam pričati o jednom ljutom detetu. Zvaćemo ga Marko. Marko ima 2,5 godine. On je dete kao bilo koje drugo. Veselo, razigrano, ponekad ljuto, tužno, besno.
Naša priča počinje jednim danom kad je Marko jako, jako, JAKO želeo nešto što nije mogao da dobije. Mama mu je to jasno rekla, ali se on silno naljutio i počeo da je udara.
Njegova mama uhvatila ga je za ruke koje je čvrsto držala, govoreći smireno ali odlučno: „Neću dozvoliti da me udaraš. To me boli.“
Kad ruke više nije mogao da koristi za udaranje, Marko je počeo da šutira mamu.
Mama, razumljivo, ima jaku želju da mu uzvrati, ali je svesna da roditelji, iako ne bi trebalo da ignorišu ovakvo ponašanje, na njega ne treba da odgovaraju „vraćanjem“.
Deci su potrebna naša jasna, nedvosmislena ograničenja kada je njihovo ponašanje van kontrole. I potrebna im je naša pomoć da shvate šta osećaju, da nauče kako da upravljaju sopstvenim ponašanjem.
Mama se malo izmiče i Marko ne može da je dohvati, pa počinje da se smeje i da cilja. Ovaj smeh dodatno ljuti mamu i pita se da li bi ipak trebalo da ga nauči tako što će mu uzvratiti udarac?
Ali, Marko se ne smeje zato što uživa u tome što radi. On je toliko uznemiren da ne može da otpusti ventile i zaplače. Njegov smeh zapravo je odbrambena reakcija kojom pokušava da se udalji od svoje napetosti i loših osećanja.
Mama, i dalje ljuta, podseća sebe da je Marko sada umoran i gladan. Duboko udahne i ponovi sebi: „On se ponaša kao dete jer je dete!“
Ulaže veliku energiju u samokontrolu, udahne vazduh i uravnoteženim glasom odgovara: „Smeješ se, ali pokušavaš da me udariš… i to uopšte nije smešno! Uznemiren si i ljut.“
Marko počinje jače da šutira, a mama ponovo, još odlučnije, ali nežno, kaže: „Ne! Ne udaraj svoju mamu kad si ljut!“
Marko se na delić sekunde smiruje, a mama koristi taj trenutak i kaže: „Toliko si jako ljut da želiš da me povrediš. Baš, baš si uznemiren!“
Marko i dalje mlati nogama, ali malo sporije, jer počinje da shvata da ga mama razume.
Njegova majka nastavlja, čučeći kraj njega i gledajući ga u oči: „Da, uznemirena si i misliš da mama nije fer!“
On gleda u mamine oči počinje da plače. Majka ga zagrli, a on plače i dalje. To traje neko vreme, a čini se da će trajati zauvek. Napokon se zaustavlja i tek pomalo jeca. U tom trenutku, ne ranije, mama kaže: „Bio si tako tužan i ljut…“
Marko ima snage samo da potvrdi: „Da...“
Ona dalje kaže: „Da, bio si tužan i ljut, povređen, pa si hteo da povrediš i mamu, zar ne?“
Marko se zagleda u nju. Mama zna da uspostavlja vezu: osetio se povređenim, pa je želeo da povredi.
Marko skriva lice na maminom ramenu.
Ona nastavlja slatko, toplim glasom: „Sada kriješ lice jer ti je žao što si me povredio, zar ne? Sad sam dobro. Ali kad me udaraš, boli. Umesto da me udariš, ti mi reci zašto si uznemiren. Ili, ako ne možeš da kažeš, snažno udari nogama o pod ili čvrsto uhvati moju ruku. Ali nemoj me udarati.“
Marko je još uvek majčinom krilu i snažno udara o beton.
Mama: „Da, mili, možeš da udaraš nogama o pod kad si ljut. A šta je sa udaranjem ljudi?“
Marko: „Ne.“
„Tako je„, uzvraća ona, „nema više udaranja mame. Mislim da smo i gladni i umorni. Idemo kući.“
Šta je Marko naučio iz ove priče:
- da je njegova majka ta koja postavlja granice za njegove postupke kako bi sačuvao sebe i druge oko sebe, što je veliko olakšanje za njega;
- da njegova majka razume kada se uznemiri i pomogne mu da se izbori sa osećanjima;
- ono što ga boli unutra, može i sme da izbaci van;
- majka je neko ko ga štiti i brine za njegovu sreću, čak i kad mora da kaže ne;
- da je osoba sa čitavom paletom osećanja – ljutnjom, besom i svim ostalim; i da je to u redu.
- da se emocije mogu kontrolisati.
I možda najvažnije: da, bez obzira na to šta se desilo, ljubav njegove majke prema njemu je bezuslovna.