U školskim klupama šestaci kroz domaću lektiru ponovo otkrivaju da obimnije knjige ne moraju nužno donositi samo priče o izmišljenim junacima ili davnim vremenima, već da mogu biti i čudesna riznica sećanja, mirisa i boja jednog detinjstva. Upravo to nudi roman Reja Bredberija Maslačkovo vino (1957), koji se s pravom našao u lektipi za osnovnu školu. Mada, roman može biti podjednako zanimljiv i inspirativan i mnogo starijim čitaocima.
Na prvi pogled, pred nama nije tipična naučna fantastika po kojoj je Bredberi najpoznatiji, već poluautobiografski roman o odrastanju. Ipak, njegova imaginacija i poetski jezik ostaju prepoznatljivi. Možemo ga odrediti kao roman sećanja, bildungsroman (roman o sazrevanju), s elementima avanture, fantastike i magičnog realizma, jer ono što se na prvi pogled doima kao jedno obično leto 1928. godine u gradiću Grin Taun (Zelengrad), u mašti dvanaestogodišnjeg dečaka Daglasa Spoldinga postaje drama otkrića, suočavanja sa stvarnošću i osvajanja sveta.
Tematska i misaona okosnica
Roman je strukturiran kao mozaik letnjih epizoda koje zajedno grade dublju poruku o prolaznosti, trajnim vrednostima, sećanju i snazi mašte. Svaka od tih epizoda — ritual, susret, spoznaja ili gubitak — nosi simboliku i služi kao gradivni blok Daglasovog sazrevanja. Ključni motivi i konkretni primeri iz sadržaja (koje bi nastavnik mogao da iskoristi na času) su:
Ritual i njegovo čuvanje: maslačkovo vino zapravo predstavlja konkretan ritual: cvetovi se cede u presi, doda se kišnica, i prave se bočice koje „pamte“ leto. (U tekstu se čak pominje da se krajem juna, jula i avgusta pune male flašice za svaki dan leta.) Taj akt konzerviranja usput postaje metafora za nastojanje da se sačuvaju trenuci koji inače blede.
Mala dela, veliki smisao: strast i želja za novim patikama (Royal Crown patikama) i ugovor sa gospodinom Sandersonom o poslovima pokazuju kako dečja opsesija može imati dublju simboliku — potrebu za sredstvom (patikama) koje omogućava slobodu i ulazak u svet odraslih avantura.
Zajednica i svakodnevni obredi: zajedničko kačenje ljuljaške na tremu, okupljanja na verandi, košenje trave, izbijanje prašine iz tepiha — to su scene bliskosti koje grade osećaj pripadnosti i daju kontekst za pojedinačne drame.
Starci kao „vremeplovi“ i gubitak istorije: pukovnik Frili kao Time Machine i priče starijih koje dečake vode u prošlost, pa pukovnikov odlazak i smrt (pronađen mrtav sa telefonom prislonjenim uz uvo) jasno upućuju na pitanje – da li sa smrću pojedinca ponekad odlaze i njegovi svetovi i sećanja? Ili se samo transponuju kroz nove vizure?
Mašta nasuprot realnosti: pokušaj Lea Aufmana da napravi Mašinu sreće (koja na trenutak daje radost, a zatim ostavlja tugu), oslobađanje navodno zarobljene proročice — Veštice iz tarota — iz voštane figure u luna-parku (dečaci veruju da je prava proročica zarobljena i pokušavaju da je spasu), i verovanje da bočice zimskog vazduha od gospodina Džonasa mogu izlečiti — sve to pokazuje kako mašta i simbolički postupci pomažu detetu da razume stvarnost, da pobedi strah i gubitak i da pravu sreću razlikuje od iluzije.
Boce zimskog vazduha koje gospodin Džonas daje Daglasu nisu stvarni lek, ali u simboličkom smislu postaju „čaroban“ dar koji detetu omogućava da preživi krizu straha od smrti. Oslobađanje proročice iz voska u stvari je dečja fantazija: verovati da će osloboditi nekoga ko je zarobljen i da će zauzvrat dobiti večni život. To je simbolični način da dete pokuša da se izbori sa sopstvenim strahom od konačnosti, da prevari smrt maštom. Mašina sreće Lea Aufmana pokazuje da ne postoji čarobni uređaj koji trajno obezbeđuje radost. I dete i odrasli vremenom shvataju da je sreća u porodici, svakodnevici, u malim stvarima, a ne u iluziji, koliko god moćna i savršena možda bila.
Sva tri motiva deluju kao pomoćne scene i simboličke lekcije: pokazuju da se čovek ne može spasiti čarolijom, predmetom ili izumom, već da pravi odgovor leži u prihvatanju života onakvim kakav jeste – sa strahom, gubicima, ali i sa radošću koju možemo da prepoznamo u najobičnijim trenucima.
Suočavanje sa smrću i „mala iskušenja“ hrabrosti: red događaja — romantična priča Helen Lumis i Bila Forestera, otkriće tela žrtve Usamljenog u jaruzi, Lavinijino suočavanje i ubistvo Usamljenog u sopstvenoj kući, prabakina odluka da mirno umre — grade složen pogled na smrt: nije uvek spektakularna, često je tiha, ali je neporeciva. Daglasov pad u groznicu kada spoznaje neizbežnost smrti i njegovo izlečenje zahvaljujući dvema bocama čistog vazduha naglašava prelaz iz panike u prihvatanje životnih mena i neizbežne prolaznosti, koja, osim neminovnosti, ipak sadrži izazove, potrebu za traganjem, radosti koje čekaju i nepredvidive su, kao i dublji, skriveni smisao.
Prenošenje sećanja i odgovornost mladih: na kraju, kada Daglas bocu vazduha daje baki koja je izgubila dar za kuvanje, i kada on i Tom pomažu dedi da flašira poslednje bočice maslačkovog vina, jasno sledi poruka — sećanja se čuvaju i predaju; neki rituali postaju način da zajednica trajno prenese svoj identitet. Jer, kako kaže Daglas na jednom mestu – nikad ne umire onaj ko ima porodicu.
Ove konkretne epizode — dandelion wine (maslačkovo vino – originalni naslov), nove patike i poslovi kod gospodina Sandersona, Mašina sreće Lea Aufmana, pukovnik kao vremeplov, romansa Helen i Bila, susreti sa ubistvom i okončanje terora, oslobađanje Veštice iz tarota, dve boce zimskog vazduha gospodina Džonasa — deo su pripovedačke raznolikosti. Ali, one su organski povezane i zajedno formiraju glavnu tezu romana: prolaznost ne oduzima životu vrednost, a ritual, mašta i zajednica omogućavaju da tu vrednost prepoznamo i sačuvamo.
Ostale poruke i vrednosti
Život treba živeti punim plućima – svaki trenutak može postati dragocen ako ga prepoznamo.
Odrastanje donosi i radost i bol – dete uči da svet nije samo igra, već i odgovornost, gubitak, strah, ali i hrabrost.
Mašta i sećanje čuvaju čoveka – oni su most između detinjstva i zrelosti; rituali (vino, ljuljaška, priče) su konkretni oblici tog mosta.
Toplina zajednice i porodice – roman nas podseća da su ljudi, oni koji su nam bliski, ali i ne samo oni, sa svim svojim manama i „čudnovatostima“, najvrednije životno blago.
Zašto je roman i danas važan?
Kada je objavljen 1957, Maslačkovo vino je delovao kao nostalgični povratak u tridesete godine prošlog veka. Ali njegova vrednost daleko prevazilazi opis avantura i odrastanja u ambijentu jednog (izmišljenog) američkog gradića. Ona se pre svega nalazi u univerzalnim pitanjima: kako odrastamo, kako čuvamo uspomene, kako se mirimo s prolaznošću i kako pronalazimo smisao u „običnim“ danima.
U vremenu ubrzanih tehnologija, kratkih poruka i prolaznih utisaka, Bredberijeva knjiga nas podseća da se pravi život, umesto u brzini, može naći u zaustavljenom trenutku. Ona nas uči kako da budemo prisutni, da prepoznamo bogatstvo u sitnicama i da od običnog leta napravimo večnost. Upravo zato roman i danas, pred učenicima šestog razreda, otvara istu čaroliju: svako od njih može da prepozna sopstveni Grin Taun u svom gradu ili selu, u svojoj ulici ili dvorištu.
A šta bi bila nastavnička inspiracija?
Nastavniku ovaj roman pruža dragocenu priliku da razgovara sa učenicima o vrednosti života, odnosno trenutaka koji se pamte, o smislu sećanja, o radosti, željama, snovima i strahovima. Maslačkovo vino je, dakle, pedagoški izazov i poklon — materijal za časove o temama koje decu često direktno dotiču: ritualima, razumevanju života, moći mašte i ulozi zajednice.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora