У школским клупама шестаци кроз домаћу лектиру поново откривају да обимније књиге не морају нужно доносити само приче о измишљеним јунацима или давним временима, већ да могу бити и чудесна ризница сећања, мириса и боја једног детињства. Управо то нуди роман Реја Бредберија Маслачково вино (1957), који се с правом нашао у лектиpи за основну школу. Мада, роман може бити подједнако занимљив и инспиративан и много старијим читаоцима.
На први поглед, пред нама није типична научна фантастика по којој је Бредбери најпознатији, већ полуaутобиографски роман о одрастању. Ипак, његова имагинација и поетски језик остају препознатљиви. Можемо га одредити као роман сећања, билдунгсроман (роман о сазревању), с елементима авантуре, фантастике и магичног реализма, јер оно што се на први поглед доима као једно обично лето 1928. године у градићу Грин Таун (Зеленград), у машти дванаестогодишњег дечака Дагласа Сполдинга постаје драма открића, суочавања са стварношћу и освајања света.
Тематска и мисаона окосница
Роман је структуриран као мозаик летњих епизода које заједно граде дубљу поруку о пролазности, трајним вредностима, сећању и снази маште. Свака од тих епизода — ритуал, сусрет, спознаја или губитак — носи симболику и служи као градивни блок Дагласовог сазревања. Кључни мотиви и конкретни примери из садржаја (које би наставник могао да искористи на часу) су:
Ритуал и његово чување: маслачково вино заправо представља конкретан ритуал: цветови се цедe у преси, дода се кишница, и праве се бочице које „памтe“ лето. (У тексту се чак помиње да се крајем јуна, јула и августа пуне мале флашице за сваки дан лета.) Тај акт конзервирања успут постаје метафора за настојање да се сачувају тренуци који иначе бледе.
Мала дела, велики смисао: страст и жеља за новим патикама (Royal Crown патикама) и уговор са господином Сандерсоном о пословима показују како дечја опсесија може имати дубљу симболику — потребу за средством (патикама) које омогућава слободу и улазак у свет одраслих авантура.
Заједница и свакодневни обреди: заједничко качење љуљашке на трему, окупљања на веранди, кошење траве, избијање прашине из тепиха — то су сцене блискости које граде осећај припадности и дају контекст за појединачне драме.
Старци као „времеплови“ и губитак историје: пуковник Фрили као Time Machine и приче старијих које дечаке воде у прошлост, па пуковников одлазак и смрт (пронађен мртав са телефоном прислоњеним уз уво) јасно упућују на питање – да ли са смрћу појединца понекад одлазе и његови светови и сећања? Или се само транспонују кроз нове визуре?
Машта насупрот реалности: покушај Леа Ауфмана да направи Машину среће (која на тренутак даје радост, а затим оставља тугу), ослобађање наводно заробљене пророчице — Вештице из тарота — из воштане фигуре у луна-парку (дечаци верују да је права пророчица заробљена и покушавају да је спасу), и веровање да бочице зимског ваздуха од господина Џонаса могу излечити — све то показује како машта и симболички поступци помажу детету да разуме стварност, да победи страх и губитак и да праву срећу разликује од илузије.
Боце зимског ваздуха које господин Џонас даје Дагласу нису стварни лек, али у симболичком смислу постају „чаробан“ дар који детету омогућава да преживи кризу страха од смрти. Ослобађање пророчице из воска у ствари је дечја фантазија: веровати да ће ослободити некога ко је заробљен и да ће заузврат добити вечни живот. То је симболични начин да дете покуша да се избори са сопственим страхом од коначности, да превари смрт маштом. Машина среће Леа Ауфмана показује да не постоји чаробни уређај који трајно обезбеђује радост. И дете и одрасли временом схватају да је срећа у породици, свакодневици, у малим стварима, а не у илузији, колико год моћна и савршена можда била.
Сва три мотива делују као помоћне сцене и симболичке лекције: показују да се човек не може спасити чаролијом, предметом или изумом, већ да прави одговор лежи у прихватању живота онаквим какав јесте – са страхом, губицима, али и са радошћу коју можемо да препознамо у најобичнијим тренуцима.
Суочавање са смрћу и „мала искушења“ храбрости: ред догађаја — романтична прича Хелен Лумис и Била Форестера, откриће тела жртве Усамљеног у јарузи, Лавинијино суочавање и убиство Усамљеног у сопственој кући, прабакина одлука да мирно умре — граде сложен поглед на смрт: није увек спектакуларна, често је тиха, али је непорецивa. Дагласов пад у грозницу када спознаје неизбежност смрти и његово излечење захваљујући двема боцама чистог ваздуха наглашава прелаз из панике у прихватање животних мена и неизбежне пролазности, која, осим неминовности, ипак садржи изазове, потребу за трагањем, радости које чекају и непредвидиве су, као и дубљи, скривени смисао.
Преношење сећања и одговорност младих: на крају, када Даглас боцу ваздуха даје баки која је изгубила дар за кување, и када он и Том помажу деди да флашира последње бочице маслачковог вина, јасно следи порука — сећања се чувају и предају; неки ритуали постају начин да заједница трајно пренесе свој идентитет. Јер, како каже Даглас на једном месту – никад не умире онај ко има породицу.
Ове конкретне епизоде — dandelion wine (маслачково вино – оригинални наслов), нове патике и послови код господина Сандерсона, Машина среће Леа Ауфмана, пуковник као времеплов, романса Хелен и Била, сусрети са убиством и окончање терора, ослобађање Вештице из тарота, две боце зимског ваздуха господина Џонаса — део су приповедачке разноликости. Али, оне су органски повезане и заједно формирају главну тезу романа: пролазност не одузима животу вредност, а ритуал, машта и заједница омогућавају да ту вредност препознамо и сачувамо.
Остале поруке и вредности
Живот треба живети пуним плућима – сваки тренутак може постати драгоцен ако га препознамо.
Одрастање доноси и радост и бол – дете учи да свет није само игра, већ и одговорност, губитак, страх, али и храброст.
Машта и сећање чувају човека – они су мост између детињства и зрелости; ритуали (вино, љуљашка, приче) су конкретни облици тог моста.
Топлина заједнице и породице – роман нас подсећа да су људи, они који су нам блиски, али и не само они, са свим својим манама и „чудноватостима“, највредније животно благо.
Зашто је роман и данас важан?
Када је објављен 1957, Маслачково вино је деловао као носталгични повратак у тридесете године прошлог века. Али његова вредност далеко превазилази опис авантура и одрастања у амбијенту једног (измишљеног) америчког градића. Она се пре свега налази у универзалним питањима: како одрастамо, како чувамо успомене, како се миримо с пролазношћу и како проналазимо смисао у „обичним“ данима.
У времену убрзаних технологија, кратких порука и пролазних утисака, Бредберијева књига нас подсећа да се прави живот, уместо у брзини, може наћи у заустављеном тренутку. Она нас учи како да будемо присутни, да препознамо богатство у ситницама и да од обичног лета направимо вечност. Управо зато роман и данас, пред ученицима шестог разреда, отвара исту чаролију: свако од њих може да препозна сопствени Грин Таун у свом граду или селу, у својој улици или дворишту.
А шта би била наставничка инспирација?
Наставнику овај роман пружа драгоцену прилику да разговара са ученицима о вредности живота, односно тренутака који се памте, о смислу сећања, о радости, жељама, сновима и страховима. Маслачково вино је, дакле, педагошки изазов и поклон — материјал за часове о темама које децу често директно дотичу: ритуалима, разумевању живота, моћи маште и улози заједнице.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора