Можемо их звати даром од бога, можемо их сматрати круном љубави, можемо прагматично да тврдимо да су начин да се продужи људска врста. Коју год од опција да одаберемо, деца су наше непроцењиво благо, и не постоји ниједан довољно добар разлог да бисмо се на било који начин поигравали њиховим судбинама. Деца на овај свет долазе анђеоски чиста, њихове мале душе бистре су попут сузе, и сваки новопечени родитељ просто мора да буде свестан одговорности која је од првог дана на очевима и мајкама. Дете се рађа са одређеним карактером, и родитељска најсветија дужност је да спозна основне особине свог детета, и да му помогне да се припреми да на најбољи и најбезболнији начин закорачи у живот. Новорођенче је у првој години свог живота природно везано за мајку, и његова свест реагује на инстиктивном и животињском нивоу, када се све своди на задовољење основних физиолошких потреба и не осећај сигурности. Тек са навршених годину дана у мозгу детета почињу да се одвијају реакције које утичу на формирање психе тог малог бића, и тај процес траје до пете године старости, тако да је то период у коме родитељи морају да дају свој максимум када је о васпитању реч.
Систем вредности у 21. веку је на глобалном нивоу у потпуности изокренут, и то је нешто са чиме се суочава цео људски род. Не желећи да улазим у детаљну анализу разлога због којих је до тих поремећаја дошло, морам да нагласим да највећу цену те изопачености друштвених норми плаћају управо они који су за све најмање криви или одговорни – деца. И не могу да се отмем утиску да се баш све уротило против њих недужних. Очеви, растрзани између борбе за егзистенцију и надметања са све јачим женама, мајке растрзане између борбе за егзистенцију и упињања да се буде модерна и еманципована, друштво које свесрдно ради на уништавању образовног система, империјални капитализам који већ од најранијег узраста таргетира децу и кроз цртане филмове од њих ствара будуће робове испраних мозгова, закључно са бакама и декама, који, у жељи да деци пруже оно за шта је евидентно да им недостаје, често претерују са показивањем пажње и љубави, те их размазе. Истине ради, унуци су увек знали код кога ће пронаћи уточиште и заштиту, и ко је посебно слаб на њих, тако да бакама и декама и не може посебно да се замери, негде је разумљиво да децу своје деце виде као прилику да надокнаде пропуштено и да угађају више него што су својим потомцима, поготово што су у овом случају лишени директне одговорности. Оно о чему родитељи 21. века не размишљају, или бар то не чине у довољној мери, јесте чињеница да између размаженог детета и проблематичног младог бића стоји знак једнакости. (više…)