Младост, као и рани дани родитељства, препуни су напетости, брзине и стрепње. У страху да нешто не пропустим, усредсређена на испите, на нове пројекте, на нову љубав, на нова бића око себе и све оно што је расло и мењало се као на убрзаном снимку, пропуштала сам оно што је читавог мог живота константно, што увек исто постоји и исто дише.
Ретко сам свраћала на место где све за мене почиње, за које ме вежу нека од најранијих сећања на себе. Подразумевала сам да је место где моје сећање почиње увек – ту; да се неће ни смањити ни повећати; да неће променити боју, облик, сврху. И није, заиста; све је остало исто… осим што се смањило. Да ли због већег броја деце која сада трче овим простором или због тога што моје тело попуњава много већи простор у односу на тело којим сам управљала пре 30 година… тек, ни брдо, ни путања, ни дрвеће, ни видик… ништа није исто. Дрвећа, као и људи, расту. Брда се, исто као ја, померају. Незаустављиви смо. Непредвидиви.
Сваке године ја бих свраћала тамо. Ма колико да је било кратко време, увек кад одемо код маме и тате, одемо до баште, одемо до оваца, до кошница. Али, ја дуго, дуго… предуго нисам обраћала пажњу на све промене које су године донеле, на оно што се бесповратно променило у мени самој, на слике које су се размазале у мојим очима.
Чудно је, али сећам се тог једног сунчаног летњег дана када сам имала 8 година. Нана ме је звала да одемо до воћњака око 11 сати пре подне. Иако сам знала да другарица треба да ми дође око поднева, ја сам ипак кренула са наном. Ужурбано сам ходала, јер нисам желела да пропустим игру испод хладњака у нашој башти испред куће. Баш сам тог јутра била поставила лепо розе ћебе као тепих испод хладњака за нашу нову кућицу за игру. Маштале смо та другарица моја и ја да ћемо једног дана да живимо заједно и да студирамо књижевност. Није се остварило, као ни већина тих наших дечјих маштарија. Ја јесам студирала књижевност, али са другим људима око себе, не са њом. Ходајући убрзаним кораком, носећи шљиве у корпи једном руком и држећи се за нану другом, видела сам је на врху брдашцета. Стајала је, са шаком изнад очију, покушавајући да ме пронађе у зеленилу и да се одбрани од блештавости летњег поднева. Друга рука јој је била на бициклу. Мислим да је био плав.
И ту се сећање прекида. Сећам се само тога… слике и осећања. Сећам се највише себе и збуњују ме сви ти детаљи. И заиста, да ли та слика и даље постоји? Да ли живи паралелно са свим овим што смо сада, данас? Да направим хиљаду фотографија тог места, ниједна неће личити на ту слику у мом сећању. Другарицу нисам видела 16 година. Нана је умрла две године после овог летњег дана. Место где сећање почиње изгледа другачије, мање, али је неизмерно богатије.
Kада сам пре недељу дана окупила три генерације у својој родитељској кући, обећала сам себи да ћу наћи времена за све. И да ћу бити смирена. И да ћу бити свесна да, ма колико припадала дому у којем сада живим и бићима која волим више од себе, припадам и дому у којем сам одрасла и бићима која ме воле више од себе.
Док су мишице тражиле и дозивале мачке, покушавале да припитоме овце, мазиле јагње и училе да препознају цвркут ласта, ја сам тумарала. И блага открила.
Стари бицикл мог брата прекривен годинама… некад црвен, са плавим седиштем…
Гуме, приколице, олуци и све оно што се нада поновној сврси…
Прозори са старе куће… који сада штите неке нове младе штенце, које ја не познајем, од зиме, и пружају потпору биљкама док расту…
Цреп и цигла са старе куће…
Моја колевка…
И бескрајно плаво небо изнад свега тога.
Дубоко зеленило у свему томе.
Необуздан смех и живот кроз све то.
Место где моје сећање почиње
Дише.
Живи.
И ја му опраштам тај живот који живи без мене.
Извор: letnjeigraliste.com