Mladost, kao i rani dani roditeljstva, prepuni su napetosti, brzine i strepnje. U strahu da nešto ne propustim, usredsređena na ispite, na nove projekte, na novu ljubav, na nova bića oko sebe i sve ono što je raslo i menjalo se kao na ubrzanom snimku, propuštala sam ono što je čitavog mog života konstantno, što uvek isto postoji i isto diše.
Retko sam svraćala na mesto gde sve za mene počinje, za koje me vežu neka od najranijih sećanja na sebe. Podrazumevala sam da je mesto gde moje sećanje počinje uvek – tu; da se neće ni smanjiti ni povećati; da neće promeniti boju, oblik, svrhu. I nije, zaista; sve je ostalo isto… osim što se smanjilo. Da li zbog većeg broja dece koja sada trče ovim prostorom ili zbog toga što moje telo popunjava mnogo veći prostor u odnosu na telo kojim sam upravljala pre 30 godina… tek, ni brdo, ni putanja, ni drveće, ni vidik… ništa nije isto. Drveća, kao i ljudi, rastu. Brda se, isto kao ja, pomeraju. Nezaustavljivi smo. Nepredvidivi.
Svake godine ja bih svraćala tamo. Ma koliko da je bilo kratko vreme, uvek kad odemo kod mame i tate, odemo do bašte, odemo do ovaca, do košnica. Ali, ja dugo, dugo… predugo nisam obraćala pažnju na sve promene koje su godine donele, na ono što se bespovratno promenilo u meni samoj, na slike koje su se razmazale u mojim očima.
Čudno je, ali sećam se tog jednog sunčanog letnjeg dana kada sam imala 8 godina. Nana me je zvala da odemo do voćnjaka oko 11 sati pre podne. Iako sam znala da drugarica treba da mi dođe oko podneva, ja sam ipak krenula sa nanom. Užurbano sam hodala, jer nisam želela da propustim igru ispod hladnjaka u našoj bašti ispred kuće. Baš sam tog jutra bila postavila lepo roze ćebe kao tepih ispod hladnjaka za našu novu kućicu za igru. Maštale smo ta drugarica moja i ja da ćemo jednog dana da živimo zajedno i da studiramo književnost. Nije se ostvarilo, kao ni većina tih naših dečjih maštarija. Ja jesam studirala književnost, ali sa drugim ljudima oko sebe, ne sa njom. Hodajući ubrzanim korakom, noseći šljive u korpi jednom rukom i držeći se za nanu drugom, videla sam je na vrhu brdašceta. Stajala je, sa šakom iznad očiju, pokušavajući da me pronađe u zelenilu i da se odbrani od bleštavosti letnjeg podneva. Druga ruka joj je bila na biciklu. Mislim da je bio plav.
I tu se sećanje prekida. Sećam se samo toga… slike i osećanja. Sećam se najviše sebe i zbunjuju me svi ti detalji. I zaista, da li ta slika i dalje postoji? Da li živi paralelno sa svim ovim što smo sada, danas? Da napravim hiljadu fotografija tog mesta, nijedna neće ličiti na tu sliku u mom sećanju. Drugaricu nisam videla 16 godina. Nana je umrla dve godine posle ovog letnjeg dana. Mesto gde sećanje počinje izgleda drugačije, manje, ali je neizmerno bogatije.
Kada sam pre nedelju dana okupila tri generacije u svojoj roditeljskoj kući, obećala sam sebi da ću naći vremena za sve. I da ću biti smirena. I da ću biti svesna da, ma koliko pripadala domu u kojem sada živim i bićima koja volim više od sebe, pripadam i domu u kojem sam odrasla i bićima koja me vole više od sebe.
Dok su mišice tražile i dozivale mačke, pokušavale da pripitome ovce, mazile jagnje i učile da prepoznaju cvrkut lasta, ja sam tumarala. I blaga otkrila.
Stari bicikl mog brata prekriven godinama… nekad crven, sa plavim sedištem…
Gume, prikolice, oluci i sve ono što se nada ponovnoj svrsi…
Prozori sa stare kuće… koji sada štite neke nove mlade štence, koje ja ne poznajem, od zime, i pružaju potporu biljkama dok rastu…
Crep i cigla sa stare kuće…
Moja kolevka…
I beskrajno plavo nebo iznad svega toga.
Duboko zelenilo u svemu tome.
Neobuzdan smeh i život kroz sve to.
Mesto gde moje sećanje počinje
Diše.
Živi.
I ja mu opraštam taj život koji živi bez mene.
Izvor: letnjeigraliste.com