Било би сасвим погрешно мислити да је биолошки „кофер“ инстиката које носимо довољан да бисмо били добри родитељи. Било би такође погрешно претпоставити да је много теоријског знања предуслов да се постане добар родитељ. Било би лоше претпоставити да и оно што је успевало у раду са неком децом, може исто тако добро функционисати у раду са вашим дететом. На крају крајева, и сам конструкт „доброг“ родитељства је нешто што би тешко могло да буде једнозначно.
„Ко је од нас довољно зрео за потомство пре него што оно стигне? Вредност није у томе да одрасли стварају децу, него да деца стварају одрасле.“ (Питер де Ври)
Већина људи има одређену теорију о томе шта би могао бити добар родитељ пре него што то постану. Можда је та теорија нека свежа перспектива у односу на ону који су имали њихови родитељи, а можда је заправо само реплика или тек у детаљима измењена верзија онога што су њихови родитељи радили. „Речи наших мајки излете нам из уста чак иако смо се заклели да никада нећемо говорити као она. Замахнемо рукама да ударимо наше дете онако како се очева рука устремљавала на нас, а опет, заклели смо се да никада нећемо ударати нашу децу,“ предлаже ауторка Барбара Колоросо у књизи „Деца то заслужују“. Она такође скреће пажњу и на то да многе непродуктивне или за дете штетне технике долазе управо од такозваних „експерата“ што се родитељства тиче. Да се не бисмо ухватили у коштац са ставовима попут „ако је било добро за мене, довољно је добро за моју децу“ можда је најбоље преиспитати сопствену родитељску филозофију и препоручене технике неких других људи (укључујући и нас са блогова) кроз пар принципа које предлаже:
1.Деца то заслужују. Духовито додаје Б.Колоросо да се сасвим сигурно не бавите родитељством због новца, те је вероватно да се слажете да деца заслужују преиспитивање с ваше стране.
2.Нећу да се према детету опходим онако како не бих волео да се опходе према мени.
3.Уколико нешто делује а притом не нарушава ни моје, ни достојанство мог детета- само напред. Наиме, оно што делује није нужно добро. Потребно је пронаћи решење које неће нарушавати ни на који начин ни ваше мишљење о себи, нити дететово виђење себе самог.
Она средства за којима најчешће посежемо су награде и казне. Иако је васпитавање кроз награђивање и кажњавање стара прича која датира у време пре икаквих назнака о психолошким теоријама, то како заправо можемо условити дете да ради одређене ствари кроз јасне смернице које су лабораторијски показане као ефикасне, јесу залог такозване бихејвиористичке психологије и у склопу ње, теорија учења. Важно је знати да су теорије учења пре свега испитиване на животињама, а у ретким случајевима на људима. Та иста психолошка струја је одбацила све оне појмове које ми свакодневно употребљавамо попут емоција или слободне воље. То је струја која се ослањала само на оно што је мерљиво. Без сумње, таква струја нам је дала огроман број сазнања, али треба довести понекад у питање да ли заиста оно што се показало као делотворно у дресирању животиња јесте оно што треба примењивати на деци?
Претње, казне, награђивања и подмићивања су толико укорењена у нашој култури да их ретко преиспитујемо. Домаћи ће се написати зато што ће дете добити дозволу да се игра касније. Нема ТВ-а целе недеље уколико дете не обави своје дужности. Несумњиво, ове алатке делују. Хвала теоријама учења на томе! Међутим, такође чине да деца постају зависна од награда и бојажљива од казни. Неко би прокоментарисао: „Наравно, лоше је кажњавати дете, нарочито физички! Али, шта је лоше са наградама?“ Алфи Кон говори о концепту „контроле кроз обмањивање“ и томе како се награде користе као манипулативно средство не би ли смо децу натерали да се понашају онако како ми то желимо. То што ми називамо подмићивањем, међутим није ништа различито од пријатне претње. „Ако будеш био добар на тренингу, после можеш да ираш игрице“, је пријатнија формулација следећег: „Нећеш играти игрице уколико будеш забушавао!“ Такође, деца кроз награде уче шта им помаже, а шта не да дођу до неког циља и одређено понашање сагледавају као инструмент да дођу до неке награде, уместо да уче да „награда за нешто што је добро урађено је то што сте то урадили“ (Ралф Валдо Емерсон). Добро урађена ствар треба да буде награда по себи.
Немојте схватити овај блог пост као инструкцију да у потпуности одустанете од награда и казни. Важно је да из овог блога извучете поруку да се проблем ствара онда када употребљавамо нешто што је деци потребно, или што је предмет њихове жеље, да урадимо оно што ми желимо да они ураде.
Уколико постоји могућност да се не примењују награда и казна, и уколико у тим тренуцима тражите алтернативна решења, ми ћемо ево понудити неке од алатки. Веома су једноставне, и верујемо да су толико блиске уму да вам неће ни бити проблем примењивати их.
Охрабрења: Њима не осуђујемо и не наглашавамо вредност детета. Охрабрења подстичу, инспиришу и изражавају веру у дете да ће успети да дође до неког циља. „ Верујем у тебе“, „Покушај, а ја ћу бити ту да ти помогнем уколико буде било потребно“, „Знам да ти то можеш“.Немојте схватити овај блог пост као инструкцију да у потпуности одустанете од награда и казни. Важно је да из овог блога извучете поруку да се проблем ствара онда када употребљавамо нешто што је деци потребно, или што је предмет њихове жеље, да урадимо оно што ми желимо да они ураде.
Повратна реакција– Коментари: Неутрална повратна реакција. Начин да се дају смернице које помажу да се одређене активности организују и сортирају. „Требало би да завршимо обавезе пре него што одемо на утакмицу“
Повратна реакција- Комплименти: Они су последица нечега што је урадило дете. Сврха коплимента је да покаже захвалност („Хвала ти што си ми направила дивну честитку“), призна упорност („Знам да је било тешко радити све оне вежбице на часу али си то издржала фантастично!“) или сазнање да је нешто одрађено како треба („Супер си средио собу!“) Са комплиментом је важна намера. Уколико му је намера да контролише, он је још само једно манипулативно средство. Признајте да је и вама као одраслима напорно да слушате како вам неко прича сјајне ствари само да би добио нешто од вас. Нико не воли шлихтаре :). Зато немојте ни ви то радити.
Конструктивна критика: Врло често када дете уради нешто што није требало или упакујемо критику тако да изгуби свој смисао („Сигурна сам да си ти добра девојчица, али си сад урадила погрешну ствар“) или понудимо изговор („Ма ниси ти то намерно, је л’ да?“). Или пак претерамо у критици и то тако што заборавимо да одвојимо дете као особу од његовог понашања („Безобразниче један!“, „Плашљива бебо!“, „Смотанко!“) Важно је да конструктивна критика буде упућена на дело, право на грешку или проблем. „То што си урадила није у реду. Можда би могла да покушаш овако!“ Такође, конструктивна критика може да има формулацију жеље. „Волела бих када бисмо могле да заједно радимо кућне послове. Често се деси да када сам радим по кући, да се уморим и да немам енергије ни за шта. Шта мислиш о томе?“ Сигурно ће добити много конструктивнији одговор од опаске: „Ленштино, могао би некад да урадиш нешто у кући“.
Ова оруђа могу бити много корисније средство од награда и казни. Она стварају основу за креирање другачијих начина понашања која се не базирају на користи, примопредаји, избегавању и страху од казне. За крај, ево једне илустрације Б.Колоросо о омладини чије се понашање обликује методом шаргарепе и прута:
Као наставник, посматрала сам децу која долазе у обданиште верујући да могу нешто научити. Били су узбуђени, мотивисани, знатижељни, пуни смисла за авантуру и уколико родитељи нису уобичавали да им дају 5 звездица јер су наместили кревет, ова децу нису чак ни знала како да питају: „Шта ћете ми дати ако урадим ову страницу у вежбанки?“. До 3. Разреда већ су питали:“Шта ћемо ми добити?“, у 6. :“Морамо ли то да урадимо?“ Кад дођу до средње желе да знају „Да ли се то рачуна за нешто?“ А последње године средње школе све се сведе на „Желим кола када матурирам“
Далеко од тога да ово говори о инхерентној себичности, похлепи, младих људи… Више о томе колико смо усвојили неке бихејвиористичке норме као сасвим „нормалан“ део свакодневнице. (Дај ми ово, ја ћу урадити оно. Шта добијам тиме ако урадим ово?) Иако капиталистички режими од таквог начина размишљања просперирају, питање је да ли ће са таквим режимом васпитања ваше дете постати особа која верује у себе, која зна да се преиспита, да промисли о свом делању, да помогне другој особи, да развије своју радозналост и тежи ка сазнању.
Овај текст је један од уводних које ћемо имати на блогу о родитељству. Пишите нам о својим искуствима, шаљите нам коментаре и помозите нам да што боље одговоримо вашој радозналости!
Ана Јовановић, психолог и психотерапеут у едукацији
Извор: pokretzaokret.rs