– Мама, могу ли нешто да ти прочитам? – пита моја деветогодишњакиња.
– Можеш, слушам. – одлажем своју књигу.
Чита ми из дечје енциклопедије о јеленима, роговима, цврчцима и сваки пут кад заврши са неком чињеницом, пита ме: је л’ си знала то? Искрено одговорим и кад знам и кад не знам. Очи ми се склапају, већ сам ГО ТО ВА, али знам да јој је важно, па останем још мало крај ње. И тад каже:
– Знаш, мама, сад ћемо учити „Природу и друштво“ и ту има свега новог, а ја ћу да читам и ове моје енциклопедије и да ми све буде лако.
– Па да. Све је лако. – кажем, готово несвесно, неспремна на оно што ћу чути следеће:
– Све је лако кад се потрудиш.
Каже то као своју највећу истину. Као оно: вода је без боје, укуса и мириса или два и два су четири. Наставља да чита, овог пута у себи, а ја не могу да склоним очи с ње. Ја сам је родила, има девет година и она већ ЗНА да је све лако кад се потрудиш. Она је негде, успут, док је расла ПОВЕРОВАЛА у то. Знам да смо добрим делом за то заслужни њен тата и ја, јер одувек причамо и њој и њеном брату исто.
Трудите се, труд је важан, грешке постоје да из њих учимо како следећи пут другачије, сваки проблем има најмање три решења, које ти предлажеш? Труд се исплати.
Изнова и изнова. У свакој прилици где је то могуће, кад их исфрустрира домаћи, кад се уморе од трчања, кад се посвађају међусобно – увек и опет једно те исто: важно је да се потрудимо и онда постане лако. Само сад није лако – још! Постаје лакше…
Нисам знала да се то „семе“ примило.
Осунчале су ме њене речи и дошле као прави мелем, баш онда кад треба. Јер сам читав претходни дан провела у преиспитивању: да ли их ја припремам добро за овај строг и туробан свет?
– Потпуно је погрешно учити децу да је све лако. Није, брате! Правимо од њих будале! Тетошимо их ту, све нешто циле миле и онда кад наиђу на прву потешкоћу не знају да се снађу! Зна се, бре! Лепо је наш народ рекао: Без муке нема науке! – познаница се разгаламила на рођендану.
Без муке нема науке!
Одрасли смо, и то не само ми, већ и наши родитељи, и њихови родитељи са тим: без муке нема науке. Мора да је мучно, да је тешко. А где пише?
Мени је некако одувек све ишло од руке, а кад наиђем на тешки задатак у школи, терало ме просто, да рашчивијам, да разумем, да схватим. Гањала сам саму себе све док не би постало лако. Тад сам мислила да се „гањам“, а у ствари – улагала сам труд и веровала, ако се трудим, онда мора да постоји нека награда за то.
Данас разумем да је награда управо та лакоћа! Нема везе да ли је наука, да ли је школа, савладавање новог језика или неке вештине, хеклања или плетења, на пример! Није награда за труд да нема више изазова, напротив! Награда је веровање у то да какав год изазов да наиђе – моћи ћеш да се суочиш са њим. У почетку можда не буде лако, али то само значи да није лако – још! Временом постаје.
– Али то кад ти детету кажеш да је све лако, то није добро за дете. – упорна је. – Правиш мекушца од њега!
– Нисмо се разумеле. Не говорим ја деци да је све лако, само не говорим да је све тешко и мучно. Кажем им да се труде и да онда постане лако! – борим се, очигледно, с ветрењачама.
– Е, онда постане лако?! Ко ти гарантује?!
– Па, да нема гаранције. Боље да се труде и мисле да морају да се муче, него да се труде и да верују да ће постати лакше. У праву си.
– Наравно да сам у праву! – чула је само моје последње речи.
Одустајем од даље расправе. Не желим у то да улажем свој труд – а опет, мислим цело поподне, можда су сви ти људи у праву, можда стварно без муке нема науке.
Како беше оно: „Ако верујеш да можеш и ако верујеш да не можеш – у праву си“.
И онда моје деветогодишње дете каже како је све лако само треба да се потрудиш.
Обожавам њено „у праву си“.
