Васпитачица до 3, мајка од 3 – није лако

13 маја, 2021

Како је то бити васпитачица и бринути понекад и о 30 деце, а кад заврши смена трчати кући свом детету?

Оног дана када нам дете крене у вртић, сваког родитеља преплави до тада им непознати осећај страха. Стрепимо хоће ли се уклопити и знати да се игра у великој групи деце, хоће ли се повредити и ко ће га у том случају утешити, залепити фластер и обрисати сузе… Од свих питања, највеће нам је ипак каква је заправо особа васпитач који ће бринути о нашем малишану. И сви се, сложићете се, надамо да је топла и добра према нашој деци.

Миа В. васпитачица је у једном дечјем вртићу, а и сама је мајка. За разлику од других позива и занимања, њено захтева целодневну бригу и посвећеност деци, јер то до 15 сати чини за “туђу”, а после 15 сати за своје дете.

Зашто овај посао

Често ме питају зашто сам изабрала овај посао? Како могу по читаве дан бити окружена с толико деце? А често слушам и коментаре попут оних “Ја то не бих могла.”, “Свака част вама васпитачицама, али ја то не бих издржала.” Или, пак, оне скроз другачије који омаловажавају наш посао – “Као да ви васпитачице на послу нешто радите…”, “Да је барем мени посао игра.”, “Зар мораш да студираш да би била васпитачица у вртићу?”.

У почетку сам слушала такве коментаре и објашњавала другима зашто сам одабрала овај позив и колико је уједно и леп и захтеван. Но, с временом сам схватила да је сасвим непотребно доказивати и трудити се мењати нечије мишљење, добити уважавање од оних који га немају и не виде толику важност и одговорност у “игри с децом”.

Искрено, пуно тога нисам ни сама била свесна оног тренутка када сам одлучила шта желим да радим у животу. Изабрала сам позив васпитачице предшколске деце зато што волим децу, било ми је лепо да се играм с њима и била је лепа помисао на то да ми занимање буде забавно.

Међутим, морам признати да нисам ни сама била свесна да је моје занимање све само не “игра” – барем не у смислу речи каквом је многи доживљавају.

Теорија је била јако занимљива, пракса јако забавна, с великом жељом и љубави, прошао је цео тај период упознавања са свим деловима нашег посла, програмом рада у дечјим вртићима.

С теорије на праксу

У тренутку кад сам положила стручни испит и добила своју групу деце ствари су се мало промениле. У свем том узбуђењу осетила сам одређени страх и огромну одговорност. Свакодневно сам била одговорна за 10, 20, па чак и 30 малених живота. А свако је то дете цели један велики свет за себе, свако то дете носи са собом своје различитости и посебности, своје потребе.

И тада, када сам почела да се суочавам са свим ситуацијама којих нема у књигама, на које ме нико није припремио, које ми нико пре тога није објаснио, чему ме нико није ни могао научити нити ми показати – тек онда сам осетила праву чар, али и тежину занимања које сам одабрала.

Што је најважније

Невероватно се чини познавати свако од толико деце у групи, посветити се сваком детету у сваком тренутку, памтити сваку ситницу, на пример, играчку без које дете не може заспати, па чак и запамтити им свима имена – и то не само у групи, већ у целом вртићу. Али могуће је. Стварно је могуће.

Овај посао можеш одабрати једино из велике љубави. Радити с пуно стрпљења, толеранције и жеље да свакодневно растеш и напредујеш заједно с децом о којој бринеш.

Од најранијег до предшколског узраста, пролазиш кроз сва раздобља и проживљаваш заједно с њима све лаке и тешке тренутке, све планиране и непланиране ситуације. И кроз сузе, и кроз смех.

Најважније је научити посматрати и слушати децу, познавати потребе и развој детета, а још је важније и јако тешко када знаш да на дете делујеш својим целокупним понашањем и ставом, а не само речима, планираним активностима и прописаним правилима. Велика је то одговорност.

Као мајка, Миа каже да је пуно строжа јер, очекивано, пуно интензивније проживљава сва искуства и осећаје везане за сопствено дете.

Лепота овог посла…

Лепота је у томе што раст и развој детета, играње и истраживање уз родитеља у највећој мери може видети и доживети васпитачица. Толико лепих тренутка, дечјих питања, незаборавних изјава, загрљаја и осећаја, награда су за посао који радимо.

Наш посао заиста није игра и наше радно време није само оно што се види. И ми имамо састанке, свакодневне припреме, едукације, морамо радити на себи, решавати документацију, преузети огромну одговорност, радити и с родитељима…

Лепо је када се деца вежу за тебе, када своју васпитачицу уброје међу људе које највише воле, када осетиш колико сигурности им уливаш.

У мом дому

Некада ми се чини као да више толеранције имам на послу него као мајка. Али то је зато што пуно више обавеза и задатака имам као мајка, а и дубоко проживљавам осећаје везане за сопствено дете.

Мислим да је у васпитању најважније разговарати с децом, објашњавати им, изражавати емоције, научити их емпатији. Важно је детету показати љубав, поверење и уважавање, изградити нераскидиву везу, неговати повезујући и искрен однос, али и поставити границе. Колико год нам се чини да дете треба заштити од свега, потребно га је понекад пустити да на свом примеру научи како се суочити са животом јер само тако ће и бити спреман на њега.

Тежа страна овог посла…

Наравно да је јако тешко бити посвећена сваком детету колико му је потребно, свакодневно их покушавати смирити и утихнути, окупити их у активности, функционисати заједно с њима, научити их правилима понашања у групи… И онда све то понављати сутра и прекосутра, и недеље након тога.

Некад се чини као да ништа не иде по плану, ништа нећемо успети, деца воде у другом смеру, све се изокрене, имам утисак да ме нико не слуша и не чује, ни једна играчка није на свом месту, а програм могу заборавити… Ипак, и у таквим ситуацијама се учи колико је важна толеранција, издржљивост, мудрост и мотивација.

Свакодневно се сусрећем с различитим облицима понашања код деце и у тренутку морам пронаћи праву реакцију, а она наравно не успе увек како би требала. Зато је стога у овом послу сваки дан нови изазов.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Васпитачица до 3, мајка од 3 – није лако"

  1. Maja каже:

    ja kući imam svoje svoje dece od kojih je jedna sada prvak.I da i meni se čini da ponekad više tolerancije imam na poslu nego kući…Nije lako biti ceo dan sa decom.Ali,opet jako je lepo jer znaš da si uvek okružen iskrenoscu i ljubavlju a ti danas ne možeš svugde celog dana dobiti osim ako si vaspitačica i mama.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама