Vasa ima 13 godina i bio je uvek solidan đak. Odlikaš s nekoliko četvorki, bez previše truda. Trenira odbojku i ide na nemački, druži se, kao i svaki tinejdžer provodi vreme igrajući igrice. Roditelji se trude da to bude u razumnoj meri, ali znate kako to ide, uvek je borba. Ipak, ne odustaju. Ne može se biti na ekranima po čitav dan.
Vasa ima i mlađu sestru. Kao i svakog tinejdžera, ona ga smara, ali u školi uvek brine o tome gde je i da li je neko dira.
Mama i tata rade od 9 do 5, ali se trude da izađu s posla u 5, svakog dana. Znaju oni da je ovo vreme ludo i da deca mogu lakše nego ikad krenuti pogrešnim putem, samo ako dozvolimo sebi da trepnemo. Zato – ne trepću. Večeraju zajedno, svake večeri. Pričaju o tome kako su proveli dan, planiraju zajedničke odmore, igraju društvene igre, kad za to ostane vremena. Tata je, rekli bi neki, pomalo strog i zahtevan. Ima očekivanja od svoje dece kad je reč o ponašanju kod kuće, u školi i na svakom drugom mestu. Obaveze su na prvom mestu, ali se i prava poštuju. Reklo bi se balans tradicionalnog i modernog vaspitanja, sa malo većim naglaskom na ovo prvo.
Ali, u poslednjih nekoliko nedelja više ništa nije isto. Vasa se promenio. Povukao se u sebe, malo razgovara, na pitanja šta nije u redu odgovor je uvek isti: „Sve je u redu, smarate.“
Mama je rešila da ode na otvorena vrata u školu. Razredna će možda znati šta nije u redu. Nisu, doduše, do sada ni imale mnogo kontakta, ali nije bilo ni potrebe. Vasa je uvek bio dobro dete i o svemu su razgovarali.
Razredna je sačekala pomalo užurbana jer je tog dana bila sednica. Vasina mama nije oklevala, odmah je prešla na stvar i rekla da je zabrinuta za svog sina. Da on nije više isti. „On je dobro dete, ne treba da brinete.“, rekla je razredna. „Onaj mali Stevanović i Perić ga ponekad zadirkuju, ali to su dečja posla. Ne brinite, nisu se potukli nikad, daleko bilo. Sve je to normalno, oni su tinejdžeri.“
Vasina mama otišla je kući umirena, ali ne sasvim. Šta znači zadirkuju? Kako zadirkuju? Pokušala je opet da razgovara sa sinom, bez uspeha. U danima i nedeljama koje su usledile atmosfera u kući se polako menjala. Uprkos trudu koji su roditelji ulagali da uspostave kontakt s Vasom, on je bio sve manje prisutan, a svi su im govorili da je to zbog puberteta. Zašto da brinu, nije pokvario ocene, ide na treninge, ne pravi probleme.
Vasini drugari iz razreda bili su, kao i u svakom razredu, vrlo različiti. Dvojica problematičnih dečaka, isto toliko devojčica koje dolaze iz disfunkcionalnih porodica. Ali, toga je oduvek bilo. Sve u svemu, 90% pristojne dece.
A onda se Vasa jednog dana iz škole vratio sa masnicom na licu. Nije želeo da razgovara, zatvorio se u sobu. Mama i tata su bili isprepadani i očajni, nisu odustajali. Pre nego što odu kod razredne, žele da čuju njega. Posle mnogo molbi i ubeđivanja, Vasa je priznao. Stevanović mu nedeljama uzima novac za užinu, a maltretiranje traje mesecima. Na početku „bezazlene“ prozivke na koje obično niko u školi ne reaguje jer „svi smo to prošli“ i „deca moraju da očvrsnu“, a one onda prerastu u ucene, pretnje i, na kraju, batine.
Vasa je ćutao. Nije hteo da ga bilo ko naziva slabićem, ali nije želeo ni da ulazi u sukobe jer su ga roditelji uvek učili da je nasilje loše, da ne rešava problem. Stevanovića, izgleda, nisu. Sve se desilo u školskom dvorištu, odmah nakon časova. Vasa nije prijavio nikom. „Šta vredi, dva puta sam prijavio da su mi uzeli pare, a razredna ih samo izgrdi, kaže da će pozvati roditelje, a ja još više nadrljam posle škole, jer sam ‘cinkara’.“ – poverio se Vasa roditeljima.
Odlazak pedagogu i direktoru prošao je s mnogo uveravanja za Vasine roditelje da će pojačati vaspitni rad i razgovarati s roditeljima. Da nema potrebe za policijom i da se od toga pravi nekakav skandal. Deca su to. Pomiriće se. Vasini roditelji su poverovali. Pedagog i direktor ipak znaju svoj posao.
Prošlo je nekoliko mirnih nedelja i delovalo je kao da se sve smirilo. A onda se Vasa vratio iz škole pocepane jakne. Bila je potpuno isečena. Stevanović. Poneo makaze, seo iza Vase i za vreme časa isekao jaknu koja je visila na njegovoj stolici.
Ponovo direktor i psiholog.
„Znate, Stevanovićevi roditelji su u procesu razvoda. On prolazi kroz težak period i ne možemo da dopremo do njega, a majku smo zvali i nije se javila. Ali uveravamo vas da će se to rešiti, nema potrebe za policijom i inspekcijom. Mi smo mu oduzeli te makaze.“ – rekao je direktor.
Hajde, daćemo im još jednu šansu, složili su se Vasini roditelji. Za sve to vreme, Vasa je zatvoren za komunikaciju. Često je u svojoj sobi, pa roditelji razmišljaju i da angažuju psihologa da mu pomogne. Ali to mnogo košta, a od njihove dve plate jedva skrpe za kredit, hranu i jedno sedmodnevno letovanje na Divčibarama. Ma može i bez tog letovanja, pronaći će način…
Ponovo su se stvari smirile, ali ovog puta na nedelju dana. Scenario pretnji, guranja, podsmevanja je počeo da se ponavlja. I desila se „sačekuša“. Njih trojica, a Vasa sam. Ali van škole, u parku preko puta. Za to, kažu u školi, nisu odgovorni.
Ceo razred polako je počeo da se grupiše. Dvojica problematičnih dečaka koje niko nije sputao, kojima niko nije pomogao, vođe su čopora. Ili si s njima ili si protiv njih. Neutralnih nije smelo da bude. Vasa je morao da bira. Ili će i sam početi da proziva i maltretira slabije, da puši, beži s časova i gađa prolaznike s prozora škole (i još mnogo toga) ili će ostati žrtva. Nije želeo da razočara roditelje koji su bili toliko ponosni na njega. Od škole nije mogao da očekuje pomoć, razredna je uvek nekako odsutna. Od početka ove školske godine održali su samo jedan ČOS i to na temu upotrebe mobilnog telefona za vreme časa.
Dakle, pred Vasom je izbor. Da bude dobar svojoj porodici i trpi maltretiranje ili da bude dobar vršnjacima i izbegne ulogu žrtve?
Ja, roditelj dobrog deteta, pitam vas koji ste deo sistema – šta Vasa da odabere?
Šta da odabere moje dete ako sutra i ono bude Vasa?
Zašto neprestano govorite – krivi su roditelji?
Za šta sam kriv JA i svih 80 ili 90 odsto roditelja one dobre dece?
Krivite onih 10% koji ne umeju da vaspitaju ni sebe, pa tako ni svoju decu? Ok, krivi su. Ali, zar nisu institucije tu upravo da primete takve, reaguju i spreče da se desi ovakav scenario? Da pomognu toj deci tih loših roditelja jer su ona prepuštena sama sebi?
Kad neko opljačka trafiku i sutra slobodno šeta ulicom, da li je kriv samo on ili i oni koji su mu dozvolili da slobodno šeta dok ne načini veći zločin?
Ne, nisu krivi (samo) ti roditelji. Jer je to manjina kojom sistem treba da se bavi. To mu je posao. Za to je plaćen. Da prepozna, usmeri, edukuje, reaguje. Da primeti decu koja su na lutriji života već kažnjena što imaju loše roditelje. A ako ne primeti ili ignoriše – da snosi posledice. Zajedno sa tim roditeljima.
Posao škole nije da čuva svoj ugled, već da brine o sigurnosti sve svoje dece i nastavnika. A to se umanjivanjem ozbiljnosti problema – ne postiže.
I za kraj, da vas pitam – kad se desi silovanje, maltretiranja, kad nasilnik na ulici nekog pretuče, a vi ga sutra vidite kako slobodno šeta ulicom – šta ćete pomisliti? Gde su mu roditelji ili gde je SISTEM?