A mi se i dalje zgražavajmo nad snimanjima muzičkih spotova po školama…

Kolumna: Sunđeri i krede

Autor: Boris Jašović

Hegel je tvrdio da se jedno istorijsko zbivanje može dogoditi dva puta. Marks je dodao da se prvi put događa kao tragedija, a drugi put kao farsa.
Sećate li se događaja od pre iks godina kada je Karleuša, pod okriljem noći, dakle u vreme kada su tetkice poodavno obrisale podove učionica, snimila muzički spot u (nemojte me držati za reč) nekoj ovdašnjoj gimnaziji. Već sutradan su o tom istorijskom događaju pisale gotovo sve novine u zemlji.
Nisam siguran da li je čelnik dotične vaspitno-obrazovne ustanove popio pedalu zbog Karleušinog videa (zbilo se to davno) – ali je gotovo sasvim izvesno da je direktorka škole, u kojoj je znameniti Di Džej Krmak, nedavno snimio muzički spot – ostala bez funkcije. Na prvi pogled, ništa strašno. I visoki državni funkcioneri ostanu bez funkcije, izdrže godinu dana bez iste, pa se opet vrate čili i orni za rad. I to još na kudikamo kurentnijem mestu.
Ovde je, međutim, nešto drugo interesantno. Pre svega to što se nakon pisanja pojedinih novina da je Di Džej Krmak (eto) snimio spot u učionici jedne ovdašnje škole, graja i povika digla, ne na Krmka (koji je prema sudu javnosti samo radio svoj posao zabavljača širokih narodnih masa) – već na direktorku škole koja je dozvolila da se spot snima u školi.
Na prvu loptu – u pravu su, mada ne bi bilo iznenađujuće da su na direktorku najgrlatije pikirali upravo lažni moralisti – redovni gledaoci Granda i Parova.
Ova gorka pretpostavka prilično kvari utisak o institutu moralisanja, budući da je pomenuto “pikiranje” sastavni deo malograđanštine u kojoj svi mi pomalo plivamo – a pomalo se i davimo.
Direktorku dotične škole ne poznajem. Nemam pojma da li je dobra ili loša osoba, da li dobro obavlja svoj posao ili ga otaljava – te stoga ne mogu sa stoprtocentnom sigurnošću tvrditi kako nije znala za sadržaj spota u kojem Di Džej Krmak izigrava srednjoškolca koji podviruje profesorki pod suknju.
Ali, isto tako smatram da je sasvim moguće da direktorka škole uopšte nije bila upućena u sadržaj scenarija – te da nije ni mogla pretpostaviti da će Di Džej Krmak zloupotrebiti njeno poverenje.
Štaviše, činjenica da je direktorka, nakon emitovanja Krmkovog spota, podnela neopozivu ostavku – samo potkrepljuje tezu da se radi o časnoj osobi. Uostalom, setite se nekog visokog funkcionera koji je podneo ostavku zbog bilo čega. A bilo je poprilično slučajeva kada je to trebalo činiti. Hoću da kažem kako je vrlo moguće da je direktorka pogrešila (ko radi taj i greši) – verujući, zapravo, da čini dobro delo zarad dobrobiti škole kojom upravlja.
Zapravo, evo šta mislim da se zaista dogodilo. (Uz realnu mogućnost da u potpunosti grešim).
Di Džej Krmak iznenada dolazi na ideju da snimi muzički spot za pesmu “Profesorice” – i to baš u školi. Iz nekog razloga, bira dotičnu vaspitno-obrazovnu ustanovu i upućuje direktorki molbu sledeće sadržine: “Molimo Vas da nam u petak 19. maja, u vremenu od 20.30 do 21.30 omogućite korišćenje bilo koje učionice sa školskim klupama za kratko snimanje muzičkog spota. Napominjemo da spot ne sadrži političke ili bilo kakve druge antipropagandne sadržaje”.
Bacimo sada pogled iz perspektive škole.
Škola, kao i svaka druga u Srbiji, kuburi sa finansijama – a ministarstvo prosvete uporno motiviše direktore da sami tragaju za dodatnim izvorima finansiranja.
Ovakvi tržišni načini razmišljanja, međutim, nemaju ničeg zajedničkog sa vaspitno-obrazovnim radom. Pogotovo što su i direktori primorani da se (hteli-ne hteli), ponašaju kao menadžeri privatnih firmi – što tek nema blage veze sa vaspitno-obrazovnim radom.
U takvom jednom, da ga tako nazovemo, tržišnom miljeu – direktorka dobija dopis od nekakvog Di Džej Krmka u kojem je ovaj moli da mu za određenu svotu (koja će biti uplaćena na račun škole), omogući snimanje muzičkog spota u bilo čemu što liči na učionicu.
Posebno je umiruje moliočeva garancija da spot neće sadržati političke niti bilo kakve druge ANTIPROPAGANDNE poruke!
Kao obrazovana osoba, direktorka smatra da odsustvo antipropagande na prvom mestu podrazumeva odsustvo bilo kakvih sadržaja koji bi štetili ugledu škole. Stoga u svojstvu par ekselans menadžera, rezonuje da je snimanje Di Džej Krmkovog spota, idealna prilika da škola zaradi koji evro – te stoga neopozivo odobrava snimanje muzičkog videa. (Ovo je bilo malčice svetla iz direktorkine, menadžerske lampe).
Povežimo naposletku pomenute perspektive!
Di Džej Krmak (domaći investitor) nudi školi (koja kuburi sa lovom), novac kako bi u bilo kojoj učionici sat vremena snimao muzički spot (od neprocenjive kič vrednosti), na šta direktorka (kao menažer preduzeća), prihvata primamljivi izvor finansiranja (Di Džej Krmkov novac), a na opšte zadovoljstvo ministarstva prosvete (koje svesrdno podržava preduzetničke inicijative školskih direktora).
P.S.
Pa ukoliko je snimanje Karleušinog spota u jednoj ovdašnjoj školi (pre iks godina), povuklo nogu – te u hegelovskom smislu označilo simbolički početak tragedije obrazovnog sistema ove zemlje, utoliko se nedavno snimanje spota Di Džej Krmka, u jednoj drugoj ovdašnjoj školi, preobrazilo u farsu – budući da je iz „laserskog topa“ naopako ustanovljenih vrednosti izbacilo svetlucavi zračak na licemerje sistema.
Uzmimo kao primer tržišni model obrazovanja.
Država se opredelila za sveto dvojstvo deregulacije i privatizacije, odnosno, za prebacivanje tereta samofinansiranja na sektore koji su tradicionalno finansirani iz budžeta – to jest, iz džepova građana. Ruku na srce, i prosvetni radnici redovno doprinose održavanju zdravstvenog sistema ove zemlje unutar kojeg se leče njeni građani – pa su, obrni-okreni, građani i prosvetni radnici trenutno u kvit poziciji. (Škole se, hvala na pitanju, još uvek finansiraju iz budžeta, a dokle će, čućemo kad nam to došapne MMF).
U međuvremenu, vaspitno-obrazovne ustanove bivaju motivisane “odozgo” da individualno tragaju za izvorima finansiranja, budući da neoliberalna ideologija veli da opstanak pojedinca, institucije, zajednice…, zavisi od njegove/njene sposobnosti da ostvari profit. A onda se desi da škola za novac iznajmi fiskulturnu salu sportskim i folkornim klubovima, i da zbog toga dobije ćušku od resornog ministarstva i(li) organa lokalne samouprave. (Ukoliko, pak, škola ustupi učionicu nekom estradnom umetniku da u istoj snimi nekakav muzički spot – tada direktor(ka) neizostavno dobija po ušima i obavezno osvane na stubu srama).
Iz ovoga sledi da država zapravo i ne zna šta hoće, već slepo sledi logiku tržišta dozvoljavajući propadanje kulture i opstajanje naopakog (no tržišno i te kako isplativog), vrednosnog sistema
A mi se i dalje zgražavajmo nad snimanjima muzičkih spotova po školama i gorama naše zemlje ponosne – budući da ne vidimo kako se polupornografski rijaliti programi bez većih problema emituju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama.
Zgražavajmo se i dalje nad snimanjima muzičkih spotova po školama i gorama naše zemlje ponosne – pošto ne opažamo da pomenute rijalitije rado gledaju mame i tate (obaška babe i dede), tetke i strine, naših školaraca.
Zgražavajmo se i nadalje nad snimanjima muzičkih spotova po školama i gorama naše zemlje ponosne – kada ne primećujemo da se na televizijama sa nacionalnim frekvencijama emituju muzički programi u kojima deca do sitnih sati pevaju pesmice neprimerene njihovom uzrastu.
Zgražavajmo se uvek nad snimanjima muzičkih spotova po školama i gorama naše zemlje ponosne – jer ne uočavamo kako grand „kultura“, pred nosevima ministarstva kulture i ministarstva prosvete – „obrazuje“ naše mlado pokolenje (što se lako može proveriti na osnovu onoga šta omladina sluša (i šta ne čita).
Zgražavajmo se na kraju nad snimanjima muzičkih spotova po školama i gorama naše zemlje ponosne – s obzirom da ne registrujemo razne Di Džej Krmke u raznim strukturama vlasti, koji čak i ne plaćaju građanima da bi se pojavili na televiziji, radiju, šrampi, internetu…
Samo još da nam od tolikog zgražavanja ne pripadne muka…